U svetlu predstojećih junskih izbora od strane SVM-a, izgleda da „osvajanje“ Subotice izgleda kao izvanredna strateška tačka. Možda je njihova najjača poruka protivljenje „balkanizaciji“ i skriveno, Bogdanu Labanu iz SNS-a, njihovom dosadašnjem koalicionom partneru.

U javnom životu gde je etnički element važan, neophodno je iza datog položaja, kao zaleđe, a u lokalnoj stvarnosti opipljivo stoji i „narod“ … Da bi kadrovi koji ispunjavaju date funkcije i stranka koja ih delegira osetili da njihova moć ima stvarnu socijalnu osnovu i podršku. Očigledno je da političari SVM-a to ne mogu osetiti u republičkom i pokrajinskom parlamentu ili u nekom od većih vojvođanskih gradova, ali sa pretežno srpskom većinom. U ovakvim situacijama – ni za trenutak ne treba zaboraviti: u uslovima diktiranim etničkom pripadnošću i idejom nacionalne države koji u velikoj meri određuju kontekst – oni predstavljaju manjinu.

Pa šta bi onda mogla biti najzanimljivija funkcija na kojoj se ovako ili onako jedan političar SVM-a može osećati kao predstavnik većine? Odgovor je kratak i jednostavan: stolica gradonačelnika Subotice. Reč je o jednom od najvećih gradova u državi, koji ima skoro 100 hiljada stanovnika, a i predstavlja istorijski mađarski centar. Biti prvi čovek Topole, Sente ili Kanjiže ne može predstavljati toliki prestiž, valjda je i bez objašnjenja jasno zašto. U slučaju Subotice treba računati i na to, da je u vreme raspada stranke 2015. godine ovaj grad bio baza Mađarskog pokreta. Danas je svetlost MP-a veoma istrošena, a pošto se iz gestova Ištvana Pastora obično veoma jasno vidi da on želi da se osveti za uvrede iz prošlosti, osvajanje rukovodstva Subotice bi bilo i više od slatke odštete i za njegove bivše partijske kolege.

Međutim, ima malih problema sa pominjanjem „balkanizacije“. Osim jednog kratkog perioda, SVM praktično nikada nije grejao klupe opozicije u subotičkom parlamentu. U suštini, kada je osnovan 1994. godine, gradonačelnik je automatski postao član ove partije, pošto je tu funkciju, tada već pet godina – od 1989.- vršio Jožef Kasa. Do leta 2008. godine, ova pozicija je zadržava zahvaljujući Ištvanu Išpanoviću Gezi Kučeri. Nakog toga je u vidu Saše Vučinića i Modesta Dulića usledilo više od pet godina vladavine Demokratske stranke, međutim, tada je već SVM na čelu sa Ištvanom Pastorom takođe ostao deo gradske uprave – iako odnos sa demokratama, blago rečeno nije bio pošteđen trvenja do kosti. Zatim je došao Jene Maglai dve i po godine, već u dosluhu sa naprednjacima, međutim, deo ovog vremena je proveo kao član Mađarskog pokreta, po razdvajanju stranke. Od 2016. godine, zavladala je situacija koja je i trenutna, kada SVM ponovo igra uobičajenu ulogu koalicije. Ova pričica traje već dvadeset i pet godina, a iz velikodušnosti bismo mogli dodati i prvih pet Kasinih godina kao prethodnicu. Zašto se sve ovo mora ovoliko naglasiti? Zbog toga što ako postoji partija u Subotici za koju bi bilo sramotno da kampanju vodi pokazujući prstom na druge, onda to može biti samo SVM. Ovo u nečemu može biti iznijansirano činjenicom da su Kasu često skretali vetrovi na pokrajinskom i republičkom nivou, kao i težnje stranke koju vodi Pastor, ali se od svega toga poenta teško promenila.

Bizarno je to, što oni sada govore o „balkanizaciji“ kao o nečemu čemu će se stranka sada protiviti, a uz čije ime se proteklih decenija vezuju mnogi sumnjivi projekti u Subotici, na primer sada već zaboravljeno „ispumpavanje novca“ u vidu bazena u Dudovoj Šumi, pa počev od kalvarije zgrade Narodnog pozorišta do novcem veštački nabijenih institucija (VM4K), do čudnih kompozicija skulptura na otvorenom (statua mladog Kostolanjija) – a da i ne pominjemo česte upotrebe političkog stila proisteklog iz grubosti, a koji se sastoji iz puke sirove sile. Ali ne budimo isključivi, pošto je na primer, gradska uprava pod Kasinim vođstvom izuzetno dobro postupala u problematičnom periodu devedesetih, kontrolom etničkih linija raskola, i premda obnova sinagoge ne bi bila moguća bez pomoći mađarske vlade, stranka je u ovom procesu učestvovala barem kao menadžer. U svakom slučaju, ima mnogo kostura u subotičkom ormanu SVM-a. Sa ove tačke gledišta, smirena kampanja zasnovana na stručnoj politici bi najviše imala smisla, a u kojoj bi se našlo mesta možda i za malo samokritike, sa „osvrtom“ na četvrt veka, od 1994. do 2020. godine.

Ovome ukratko možemo dodati i gotovo „šizofreno“ stanje koje karakteriše odnos SVM-a i SNS-a i to iz pravca bivše stranke… Prema izjavi koju je Balint Pastor dao listu Vojvodina Danas, za njih su veoma važni beogradski odnosi, to jest savez sa naprednjacima. Štaviše, poslednjih godina napravljeni su mnogi masovni gestovi prema srpskom nacionalizmu, od naziva lokalnih ulica, sve do prihvatanja „srpskog slučaja“ Kosova. U isto vreme je verovatno da, a u svetlu mađarskih kulturnih obrazaca u Vojvodini (čega je primer pominjanje balkanizacije) sistem odnosa SVM-a i SNS-a nikada nije bio i neće biti oslobođen prisilnih elemenata, štaviše, prosečnog Mađara u Vojvodini oblije hladan znoj na temu, na primer o Kosovu. To što će sada „napasti“ Bogdana Labana je negde veoma kontradiktorno, ako i nije iznenađujuće. Naravno, situacija može biti pomalo nijansirana, ako Laban postane prisilni gubitnik u svojoj stranci. Istovremeno, veliko je pitanje i to, u kojoj meri može biti rezultat kompromisa ukoliko SVM dobije Suboticu – i šta će Pastorovi dati zauzvrat.

Ako istorijske i političke protivurečnosti partije i nisu dovoljne, ima tu još toga. Poslednja tri veka subotičke istorije mogu se opisati kao kolo mađarskih, srpskih, hrvatskih i bunjevačkih etničkih grupa. Sve deluje tako, da će uz veliku podršku iseljavanja na popisu 2021. godine uslediti to, za šta je poslednji put primer bio u prvoj polovini 18. veka: Subotica će biti grad srpske većine. Sve su šanse da će se ovo i intenzivirati u nastupajućim decenijama, i na toj tački „ambicija“ SVM-a za gradonačelnika Subotice postaje zaista zanimljiva. U slučaju urušavanja socijalne baze koja se pominje na početku ovog članka, definitivno su potrebni pregovori sa strankom sličnom SNS-u, da bi recimo jedan Balint Pastor došao u posed ključeva grada Subotice. U ovim godinama, Subotica je definitivno važno merilo stepena političkog  potencijala mađarskog društva u Vojvodini, a kojem generalno preti opasnost da trajno bude gurnuto u svet malih gradova i sela, a severno – bački centar može osvojiti samo uz političku pomoć.

Peter VATAŠČIN