Nisam srećna što smo se sa potrebom digitalnog obrazovanja suočili u ovakvim okolnostima, ali je pouka očigledna. Umesto što je godinama tekla kampanja protiv istog – a sve u ime zaostalih verovanja – trebalo je planski se pripremati za isto, i prilagođavati naš školski sistem zahtevima digitalne kulture. Bez prisilnih okolnosti, ne samo u oblasti informatičkog obrazovanja, već u okviru svih ili barem većine predmeta.
Umesto sankcionisanja upotrebe mobilnih telefona u školi, dok su roditelje ohrabrivali da ograniče kompjuterske aktivnosti svog deteta, zapravo je ovu vrstu interesa i potreba dece trebalo staviti u službu obrazovanja i vaspitanja, u okviru nekog savremenog plana. Jednostavno zato što je zastarelo i nenaučno, ali pre svega nepraktično kretati se nasuprot razvoju, da ne pričamo o tome, da zabrane – posebno u slučaju pubertetlija – iznedre upravo suprotni uticaj od željenog.
Naravno, nema ni reči o tome, da dete treba staviti pred kompjuter u neograničenoj i nekontrolisanoj formi, umesto učenja. Upravo suprotno. Upravo zbog toga i roditelji i nastavnici moraju, prema mogućnostima, da se uhvate u koštac sa trendovima digitalnog razvoja. I konačno za vjek i vjekova priznati da se u vaspitanju i obrazovanju ne radi o školi, o nastavnicima, o volji roditelja, o ispunjavanju školskog plana i programa, niti o postignutom proseku, ni o uspehu maturskog ispita, već o deci, tačnije, o kasnijem kvalitetu osvajanja njihovog sopstvenog mesta u svetu i životu. Treba prihvatiti da žive u svetu slika, i u takvom svetu se moraju prenositi i raditi materijali za znanje, na najfunkcionalniji mogući način. Tačnije, ne materijali za znanja, već modeli sticanja znanja.
Zapravo je sve izašlo na videlo za vreme epidemije. Najpre to, iz kakvog zaostatka krećemo, kada nas nužnost usmerava na časove, predavanja i vežbe na platformi na mreži, a ne iza katedre. I unutar porodice, moj sin kao maturant srednjoškolac, i ja, kao predavač na univerzitetu, morali smo da podignemo rukavicu, koju nam je bacila savremena obrazovna tehnologija. Sa malo poteškoća, mnogo izvučenih pouka, ali uspešno.
Uverila sam se, da kod univerzitetskog obrazovanja praktično nema razlike, ili da je razlika između prezentacija uživo i na mreži, zanemarljiva. Potrebne su vam samo osnovne digitalne usluge, sredstva i primena istih, da bi časovi i vežbe glatko tekli (dobro: sa malo poteškoća, kao što je na primer zagušenje kanala, isljučivanje sa servera, poteškoća ponekog pojedinca da se priključi mreži – ali ovakve stvari: neprisutnost, problemi u komunikaciji, dešavaju se i u tradicionalnom obrazovanju, a tu nije potreban ni internet!). Štaviše, mogla bih i da dokumentujem, ako je potrebno, da su mnogo puta naši studenti pružili mnogo komplikovanijih, detaljnijih i sledljivijih radova pri svom radu od kuće, nego kada su to radili u kolegijumu ili svojim iznajmljenim stanovima. Objašnjenje pokazuje mnogo toga: mogli su bolje da se koncentrišu na pojedine predmete, nego u normalnim okolnostima, kada su podložni raznoraznim utiscima (tada nepotrebnom pritisku, skretanju pažnje, manipulacijama). Izolacija je povećala zabavnu i privlačnu moć posebnih formi čitanja, informativnosti i mogućnosti istraživanja. Naravno, bilo je malih nedostataka. Ali – dozvolite da izgovorim ovu uobičajenu formulu! – sve se može rešiti! Na primer, bio je problem što javne i stručne biblioteke nisu radile, jer nisu sve knjige, posebno savremene publikacije, dostupne na internetu. Nama je jedan roman stvorio ovakav problem, a o kom je jedan deo studenata pisao stručni rad. Svoj primerak sam odavno nekom pozajmila, ne znam ni kome, niti gde da ga tražim – a prema mom iskustvu, pojaviće se već za godinu – dve. Nekoliko mojih kolega nam je izašlo u susret sa svojim primercima. Ali je rešenje došlo u vidu neposrednog obraćanja piscu. Malo je bilo smešno da ni on nije imao štampani primerak svoje sopstvene knjige, ali je poslao rukopis u PDF formatu. Ne preterujem kada kažem da je bilo vrlo uzbudljivo to čitati, s obzirom da je rukopis pruža pogled na ranije stanje u odnosu na štampanu verziju, a mi smo sada imali priliku da steknemo uvid u to.
A i ceo finiš za pripremu za maturu se pokazao izvodljivim u okviru interneta, i to ne u prvom redu zato što su se naša deca odgovorno i planski pripremala cele godine za to. Zato što nisu, tačnije samo toliko i tako, koliko stvari zaozbiljno može uzeti jedna skoro odrasla osoba, ali po ponašanju ipak pubertetlija učenik (stariji pubertetlija). Uz malo isklizavanja, objašnjavanja, zanemarivanja, neodgovornosti, ostavljajući deo posla za poslednji mesec – ali ipak imajući zadatak pred očima. I uz bezuslovnu pomoć nastavnika. Za mene je ovo jedna od najvažnijih lekcija vanrednog stanja. Da je skinula veo sa laži i manipulacija društva. Statusi i simboli su nestali. Kriza je precizno pokazala, kakve funkcije, ekonomske sfere i usluge su potrebne u prvom redu, da bi jedno društvo moglo da funkcioniše. Potrebni su pošteni, nesebični, posvećeni lekari, cenjene i priznanjima motivisane medicinske sestre, oni koji brinu o pacijentima, osnovna zanimanja i usluge kao što su pekari, mlinari, mesari, primarni proizvođači, trgovci itd. I dobro obrazovani, samostalni, slobodni i hrabri nastavnici, pedagozi. Jer zamislimo svet u kom osim praktičnog znanja u profesiji ili zanimanju nema onog ko može da postavi moralne imperative. To se dobro pokazalo u krizi. Kome su nedostajali menadžeri, PR stručnjaci i stilisti? Kome su nedostajali selebriti i influenseri? I dok su naši političari bili na TV-u i bombardovali nas protivurečnim i nedoslednim izjavama, lekari, medicinari, nastavnici, zemljoradnici su radili svoj posao…
Erika BENCE
