Svako ko kao roditelj, vaspitač ili jednostavno zainteresovana osoba prati vesti vezane za obrazovanje, i misli da je situacija potpuno nesređena, ne greši mnogo. Jer ne zna šta da misli, s obzirom da jedan dan čuje vlastitim uhom jedno iz šefovih usta, čak i pročita to negde u pisanoj formi, a sutradan iz usta istih ljudi ili čuje ili pročita nešto potpuno suprotno. A ako je povrh svega uradio upravo to što mu je bilo dodeljeno kao zadatak, može početi sve to da redizajnira, poput GPS-a koji se zbunio usled konstantne promene zadatog pravca.

Jednom ili dvaput smo pokušali da sredimo haos oprečnih objašnjenja, ali smo ubrzo shvatili da nam to neće poći za rukom. I iako je poslednja verzija školskog kalendara objavljena prošle nedelje, a kojim su navodno stavili tačku na nadani kraj ove školske godine, svakodnevno se pojavljuju nove promene. Stoga ažurnost informacija ostavljamo dragom čitaocu i dnevnoj štampi.

Stručna grupa sa zapisima iz kampanje

Vanredna situacija koja se na nas obrušila u martu, mogla je na neko vreme da objasni neizvesnost, užurbanost i često menjanje operativnih planova. Međutim, dan posle Đurđevdana neočekivano je otkrio: situacija je drugačija nego što se čini. Do danas je postalo jasno, ako i nije lično to učinio sveti ubica aždahe, ali je prisila izbora svakako zbacila bolest sa scene javne svesti. Čak i ako stotine nas pomru nakog toga. Uostalom, sa bolešću ili bez nje, nemamo mnogo šanse da se izvučemo.

Tako da, kampanja teče punom parom, i kako smo unapred prognozirali, školama je u tome namenjena mnogo žešća uloga nego ranije. To se ne vidi samo u rečenici koju je na svoju zastavu postavila trenutno najveća stranka, koja teži monopolu. Ali se to može videti na delu i u milionima drugih stvari. Na primer u grupi na FB-u, koju vodi državni sekretar za obrazovanje, a koju čine isključivo prosvetari, a u kojoj se umesto profesionalnih stvari polako mogu naći samo zapisi kampanje koji promovišu partijsku politiku.

Osrednjost podignuta na nivo vrednosti

U ovome ni ostale stranke manjina ne žele da zaostaju. Na primer, direktor osnovne škole u Kisaču (gde nastava teče i na slovačkom jeziku) nije ponovo izabran, jer je odbio da prikuplja potpise za podršku.

Od oko sedamdeset škola koje su uključene u obrazovanje na mađarskom jeziku, dobro je ako u (još) trideset ima većina učenika kojima je maternji jezik mađarski.

Međutim, nema ni desetina takvih, gde je broj mađarskih učenika preko 400. Njihovi lideri dobro znaju gde mogu da se informišu o tome šta da rade.

Na primer, svakodnevno čitamo u štampi – da su se naše institucije „izvanredno“ snašle u oblasti „virtuelnog obrazovanja“. Zanimljivo je da su to do sada uglavnom govorili oni koji su i sprovodili projekat učenja na daljinu. Ali, više njih. Samo lete vrednovanja koja se uklapaju u odu pohvalama. Iako – čast izuzecima – većina predavanja na televiziji mogu se oceniti osrednjim, neka čak i jedva zadovoljavajućima.

I ovo je takođe sjajan primer onoga što je jedan od naših najvećih problema. To što cenimo osrednjost i godinama smatramo da su polu-rešenja merilo ukupnog uspeha. A neuspeh smo rešili rečima: „ pokušali su, nisu uspeli, idemo dalje.“ Ako je nekom još potreban osećaj uspeha, mi ćemo mu pružiti priliku: takmičenje, konkurs, odmeravanje snaga, nagradu. A na kojima će sigurno pobediti. Jer oni koji odlučuju takođe znaju čemu da se priklone. Ako ne, obavestiće ih na vreme.

A iz svega ovoga može uslediti samo jedno (a i usledilo je): uspeh mađarskih učenika u Vojvodini ne da nije ni u domaćem  prvom planu obrazovanja, a gde je decenijama pripadalo, već lebdi negde među vojnicima. (Pogledajte najbanalniji primer: pokazatelj završnog ispita u osnovnoj školi). Kao „referentnu bazu“ za uspehe, naravno, masa saopštenja za javnost baca svetlost na rezultate opsežnih takmičenja. Što nakon nekog vremena odvraća ostale učesnike od „potvrde“ unapred nameštenih mečeva. Osim ako naredba „lojalnosti“ ne glasi drugačije. Jer iznad svega budno motri onaj koji na sve pazi… da ne izgovaram.

Obrazovanje je marginalizovano

Mađarska manjinska stranka koja na junske izbore po svim znacima izlazi samostalno, u svom programu obrazovanje tretira kao marginalno pitanje. Nijedan od njihova četiri postavljena cilja ne bavi se vitalnim pitanjima obrazovanja niti znatnim napretkom njegovog trenutnog stanja. Umesto toga, oni se posebno fokusiraju na dalje širenje sopstvenog uticaja. „Subotica treba da bude sedište onog školskog odbora koji… pod čiju nadležnost spadaju obrazovne ustanove grada Subotice, kao i opština Topola, Mali Iđoš, Ada, Senta i Kanjiža“, „u osnovnim školama u kojima se nastava odvija isključivo na mađarskom jeziku, … izvršen je delimični prenos već utvrđenih osnivačkih prava na Mađarsko nacionalno veće (da, sa uvredljivom greškom u redu reči! – prim.autora) „obezbeđujemo odgovarajuće udžbenike, nastavne programe i planove na mađarskom u odgovarajućoj količini“. Takođe uključuje i razvoj zahteva za dozvolu otvaranja manjih odeljenja.

U vezi svega ovoga, može se postaviti bezbroj pitanja: kako bi mogao da se reši stručni nadzor nad školovanjem na mađarskom jeziku i van navedenih pet opština? Zašto nije cilj delimičan prenos osnivačkih prava u svakoj od ovih 20 škola koje su proglašene visokim prioritetom (a kako je prvobitno i planirano)? U koliko institucija nastava teče isključivo na mađarskom i koji je procenat učenika koji na mađarskom jeziku pohađaju nastavu? Kako među zadatke jedne političke stranke dospeva „obezbeđivanje“ udžbenika i nastavnih planova i programa? I koliko dugo se može zadržati broj učenika na profesionalno smislenom nivou? Šta uraditi kada to više nije moguće?

Teško se može zamisliti da ćemo dobiti umirujuće odgovore na ova pitanja tokom kampanje ili posle nje. Ipak – uz mnoge druge – bilo bi jako potrebno.

Ferenc BERETKA