„Jadni mali seoski dečkić je odrastao“ Od lažne rasprave do nikada izgovorenog koncepta autonomije – Najvažniji element: nezamenljivi sistem odnosa Tibora Varadija

Skoro osam godina pre neposrednih izbora za nacionalni savet 2010.godine – zbog ne baš brze i tačne administracije vlade Koštunice – funkcionisalo je telo, čiji je predsednik bio Laslo Joža, a koji je govorio o tome šta je bilo potrebno i kome zahvaljujući najpre su težinom ove zakonodavne tekovine vojvođanski Mađari prevazišli Mađare u Slovačkoj, Transilvaniji i Karpatima.

– Pre nego što se u oktobru 2002. godine održao inaugurativni sastanak MNS-a, prethodio mu je period od deset godina, koji je bez preterivanja, bio politička borba za postizanje tog cilja. Deset godina, jer je pitanje autonomije zacrtano kao cilj organizacije i čitave mađarske zajednice u Vojvodini postavljenom na kongresu DZVM-a održanom u Kanjiži 1992. Tada je usvojen prvi koncept autonomije, od koji se jedan važan, a kako se ispostavilo i jedini izvodljiv deo odnosio na ličnu autonomiju. Formiran je javni konsenzus, da su obrazovanje, kultura i mediji ključna područja, u kojima, ako su ovlašćenja za donošenje odluka dodeljena telu koje bira manjinska zajednica, može doći do radikalnih promena, koje omogućuju da pouzdano možemo reći da će naša sudbina i biti u našim rukama.

Dve godine kasnije, mađarski medijski prostor u Vojvodini je postao polarizovan, nakon formiranja Saveza Vojvođanskih Mađara.

– Došlo je do lažnog spora između dve organizacije, sama potreba za ostvarenjem autonomije manjina nije bila pod znakom pitanja, već samo modaliteti. Ovom lažnom sučeljavanju je došao kraj za vreme bombardovanja, kada smo uz snažnu pomoć Žolta Nemeta i Janoša Martonjija došli do sporazuma i formiranja koncepcije autonomije između dve organizacije. Istina, ovaj koncept nikada nije proglašen zajedničkim.

Zašto nije?

– Od 1994. do 1999.godine DZVM, a kasnije DPVM pokušavali su da nabave dokaze o tome da su baš oni istinoljubivi, a SVM i politika koju predstavljaju baš nije to, što je samo po sebi bila totalna glupost.

Suprotna osećanja sasečena u korenu

U to vreme nas je samo godina dana delila od promene režima.

– SVM je već tada tražio kontakt sa političkim snagama promene režima. Samostalno i uz pomoć međunarodnih partnera, uspeli su da uspostave komunikaciju sa kasnijim članicama DOS-a i da im objasne da autonomija manjina ne znači odvajanje od države, nego priznavanje različitosti, održavanje i razvoj u okviru iste. S obzirom da su na čelu partija bili demokratski lideri, nije bilo teško postići dogovor. Predsednik SVM-a, Jožef Kasa, kao iskusni političar, osetio je da sa kim treba izgraditi budući sistem odnosa, međutim, Tibor Varadi je najviše uradio da bi došlo do postizanja konsenzusa, jer je kao univerzitetski profesor imao izvanredan sistem odnosa u krugovima inteligencije koja je svrgnula režim. On je bio taj koji je potražio svoje kolege sa fakulteta, a koji su u to vreme bili stranački lideri: uz pomoć jedne američke nevladine organizacije, Varadi je na najmanje tri konferencije napravio takav pozadinski posao, da je čak i eventualna kontra osećanja vezana za manjine smirio u startu. Zahvaljujući ovome je SVM postao član DOS-a i učesnik događaja 5.oktobra, deo srpskog parlamenta i otvorio vrata, da bi  2002. godine bio donet zakon o manjinama, a u čijoj pripremi su učestvovali mnogi vojvođanski intelektualci, a tu treba posebno izdvojiti Varadija i Tamaša Korheca, te je zakon parlament usvojio bez ikakvog protivljenja.

Koliki je to korak bio unapred?

– Ogroman, s obzirom da je zakonom priznato sprovođenje kolektivnih prava manjinskih zajednica, što nije priznala nijedna država u regionu, osim Hrvatske i Slovenije, gde je mnogo manji broj Mađara. Ovom zakonodavnom tekovinom smo po političkoj težini ozbiljno nadmašili Mađare Transilvanije, Slovačke i zakarpatske Mađare. Do tada smo u sistemu odnosa između matične države i mađarskih zajednica preko granice bili u statusu siromašnog seoskog mališana, a ovom političkom pobedom smo zakoračili u svet odraslih. Manjinsku autonomiju, naravno sa slabostima koje prirodno prate sve zakone, niko nije postigao parlamentarnim putem.

Težina saveta i tolerancija srpskog društva

Šta je omogućilo ovaj uspeh?

– Nažalost, ne drugo do jedna od sudbinskih tragedija vojvođanskih Mađara, naime učešće u ratu, budući da je proboj iz tog kritičkog i politički nenadmašivo napetog sveta postignut ostvarivanjem autonomije. Zahvaljujući ovome, manjine su stekle pravo da uspostave poseban izborni spisak, uz pomoć države, i da na osnovu toga održe izbore i formiraju telo. Prilikom prvih izbora nije bilo mogućnosti za neposredne izbore, samo za raščlanjivanje izbornog sistema, a što se može kritikovati i prišiti tome puno loših epiteta, a DZVM i DPVM su to i učinili u to vreme, da diskredituju sistem, a to tada više nije bilo moguće.

Šta je bilo najvažnije kod sastavljanja liste?

– U svom prvom sastavu, SVM se ozbiljno i iskreno pobrinuo da obezbedi da u savet ne budu uključeni samo članovi stranke, nego i oni koji su bili predani i ostvarivali uspehe u zajednici. U to vreme ekskluzivni primat partijskih vojnika nije bio politički cilj. Od početka je bilo jasno da treba obavljati velike zadatke, i po mogućnosti ne na nivou amaterske sekcije. Osnivačka prava važnih institucija za zajednicu prenesena su na MNS ili je organizacija postala suosnivač. Kasnije, kada je Ustavni sud smanjio ova prava, to je značilo da je težina nacionalnih saveta postala veća nego što je srpsko društvo u stanju da toleriše.

Da li MNS sme da istupi iz svoja četiri kruga nadležnosti?

– Oduvek je bila dilema da li MNS treba da se bavi samo sa svoje četiri nadležnosti ili i sa širim političkim dimenzijama. Došlo je i do sukoba između Jožefa Kase i mene, kada su napadi na mađarsku manjinu bili jako aktuelni: ja sam bio mišljenja da ne treba predimenzionirati ulogu MNS-a u rešavanju ovog pitanja, da bi najpre politička stranka trebala da se bavi time, jer je to bilo pitanje javne bezbednosti. To je jedna konstantna rasprava o tome u kojoj meri MNS treba, može i sme da se odrekne svojih strogo definisanih ovlašćenja. Kada je Ustavni sud smanjio nadležnosti, definisao granice, treba ostati unutar njih, srpski rečeno, ne može se politizirati.

Kada saberemo dobro i loše, šta pokazuje jezičak na vagi?

– Ako nedostatke stavimo na jedan zamišljeni tas, a kojih smo i mi bili svesni i za koje smo nalazili opravdanja, a opozicija se samo time i bavila, a na drugoj strani se nalazi paket u koji su strpani rezultati i situacija prethodno opisana kao dostignuće, jezičak na vagi daleko pokazuje pozitivnu stranu, jer smo 2002. uspeli da na do tada neviđen način reformišemo sistem odnosa između manjinskih i većinskih zajednica.

Šanse, ili manje umirujuće stvari

Tamaš Korhec je bio prvi predsednik neposredno izabranog MNS-a. Pravnika koji trenutno radi kao ustavni sudija, pitali smo koje su suštinske razlike između rada i stava Mađarskog Nacionalnog Saveta koji je delovao između 2010. i 2014. godine i narednog sastava tog tela.

– Javni život vojvođanskih Mađara je danas mnogo više centralizovan i u takvom upravljačkom smislu je mnogo snažnije prisutno autoritativno upravljanje nego pre deset godina. Ovo utiče i na MNS.  Odluke koje utiču na aktivnosti današnjeg MNS-a se donose izvan njega, vrlo centralizovano. Posledica ovoga, a to bi tačno mogla potvrditi i sociološka istraživanja da ih ima, da vojvođanski Mađari današnji MNS mnogo manje doživljavaju kao autonomnu instituciju koja ozbiljno utiče na njihovu sudbinu, nego pre deset godina. Verovatno se i tome može zahvaliti sve manji procenat učešća na izborima. Više od 55 posto onih koji su bili na biračkom spisku učestvovalo je na izborima 2010. godine, dok 2018. ovaj broj nije dostigao ni 37 procenata. U slučaju drugih manjina, ovo nije bila tendencija. Treba napomenuti da se danas akcenat pomerio negde drugde u politici zajednice, što nije procena vrednosti, već činjenica.

Da li ste ikada razmišljali o tome kakav bi bio život vojvođanskih Mađara kada ne bi bilo Mađarskog Nacionalnog Saveta?

– Često postavljam sebi slična pitanja. Onaj ko se upusti u politiku, pa možda može da utiče i na oblikovanje nečije sudbine, može se lako zaraziti tom bolešću koja iskrivljuje i uvećava percepciju našeg sopstvenog značaja i uspeha. Pod pritiskom prolaznosti, mi ljudi od davnina želimo da ostavimo trajan trag iza sebe.U svetlu ovoga vrednujući MNS, ne bi smeli da zavaravamo sebe. Da nije bilo, a ni da danas nema MNS-a, život velike većine Mađara koji ovde žive ne bi bio ni tužniji ni srećniji. Velika većina ljudi zapravo ne bi osetila nedostatak MNS-a. Možda bi nas manje živelo danas ovde, ali i to je teško proceniti. Ono što je sigurno, to je da bi kulturni i obrazovni život naše zajednice bio manje organizovan kada ne bi bilo MNS-a, u ovoj oblasti bi bilo više improvizacije i diletantizma, a manje efikasnosti. Ono što se čini trajnim rezultatom, to je da sada imamo reprezentativnu, demokratsku, legitimnu i uglavnom profesionalnu krovnu organizaciju, koja obavlja ove organizacione zadatke. To je trajan rezultat. Pored toga naravno zahvaljujući MNS-u, moglo je doći i do realizacije niza projekata koji su rezultirali odlučujućim i pozitivnim zaokretom u životu Mađara. Sigurno da nije mali broj onih koji su uspeli da završe fakultete zahvaljujući našem programu stipendiranja, i pronašli su sreću u svojoj domovini, ili se njihovo zanimanje ispunilo na primer kroz kamernu scenu u Senti… Ove šanse bez MNS-a sigurno ne bi bile stvorene. A na drugom tasu vage ima i stvari koje su manje umirujuće. Nisam siguran da mađarska štampa u Vojvodini danas ne bi bila otvorenija, verodostojnija i pluralističnija da se MNS nikada nije formirao…

MNS je postao kao kontrolisana pena

– Što se tiče rada MNS-a danas, moje mišljenje je da ume da bude i previše nametljiv. Nesumnjivo je da uspešno obavlja važne zadatke, ali uprkos tome, mene još uvek ne mogu uveriti u to da telo koje deluje po veoma stranačkim linijama uvek dobro čini za svoje aktivnosti – rekao je Laslo Joža.

Da li za ovo možete da navedete konkretan primer?

– Bilo je i dramatičnih nedostataka u pitanjima upotrebe jezika: kada je ovo tematizovano na sastanku trenutnog odbora za korišćenje jezika MNS-a, onda su, zanimljivo, ledeno pozdravili ovu inicijativu, i nije bila dovoljna tvrdnja da je pravo na vlasništvo upisano u katastar na osnovu ugovora na mađarskom jeziku, međutim, u jednom momentu je neko smislio da to više ne može tako da funkcioniše. Onda sam shvatio da koalicione obaveze u stranačkoj sferi onemogućavaju da MNS snažno udari rukom o sto, i da reaguje tamo gde postoje dokazane povrede zakona. MNS je u određenim slučajevima delovao kao pena sa odloženim dejstvom, a ranije za ovo nije bilo primera, a ne bi ni smelo da ih bude, jer se na ovaj način ispostavlja da MNS nema drugačiji imidž od neke političke partije.

Šta može da donese budućnost?

– Koliko god je nezamislivo, Srbija pre ili kasnije mora da prihvati da će se njene granice promeniti. To niko ne želi, ali je zaista teško razgovarati trezveno o toj temi, a da se to ne primeti. To sa sobom povlači promenu ustava, a veliko je pitanje da li će u novom sistemu doći do povrede kolektivnih prava. Drugi krug problema je opadanje našeg brojnog stanja, što je takođe direktna politička posledica našeg bestežinskog stanja. Ovo su dva faktora koja će biti veliki izazovi za MNS u svakom trenutku.

Janoš TEKE