“Nagomilan problem toksičnog otpada u Srbiji postupno izmiče kontroli”, pisao je pre dve godine “Bilten”. Procenjuje se da se na teritoriji naše zemlje nalazi oko 300.000 tona tzv. istorijskog otpada koji je inspekcija našla u 90 fabrika.
Dodali bismo, koristeći sva dostupna sredstva stilskog izražavanja, da se istorijski otpad nekontrolisano proširio i na sve državne institucije, ustanove, javna preduzeća, organe javne vlasti, ministarstva, sekretarijate, predsedništva, premijerštine, agencije, kancelarije, u sve pore ovoga društva i pustio svoje otrovne pipke čak i na život malog Pište iz poslednje kuće na periferiji sela u zabačenoj Opštini Vukojebinovci, ako ne i ponajviše na njega.
Na velikom ekološkom protestu u Beogradu održanom u subotu 13. juna u famoznoj Nemanjinoj 11, govorila je hrvatska aktivistkinja Iva Anzulović, poznata po tome što je na zgradu hrvatske vlade bacila kofu govana. Da, govana. Iako je na zvaničnom sajtu organizatora protesta “Novastaraplanina.com” suptilno napisano da je reč o kofi fekalija. “Maruškina”, kako sebe naziva ova aktivistkinja, međutim, ne preza od pravih reči na pravom mestu. Ona je ovom prilikom poručila građanima Srbije da će, ako zatreba, podrška doći autobusima iz Hrvatske i da će dovući cisterne govana za “ove naše”. Isto tako je poručila da ne pomislimo da smo izolovan slučaj i da imamo ekskluzivno pravo na ekocid. Hrvatska se takođe suočava sa ozbiljnim problemima zagađenja i uništavanja životne sredine, kao i sa borbom protiv sistema zaraženog sitnim individualnim interesima beskrupulozne oligarhije.
A zašto kažem “velikom protestu”? Jer on jeste bio velik. Ogroman. Moćan. Ali ne zbog broja ljudi koji su fizički ispunili rupe na užarenoj betončini u centru Beograda, već zbog veličine svakog pojedinca koji je protest uveličao pojavom svog divnog bića. Zbog svake kvalitetno i prenadahnuto izgovorene reči među govornicima – aktivistima, eminentnim stručnjacima, univerzitetskim profesorima, novinarima. Zbog svakog srca punog ljubavi prema životu, prema lepoti drveća, reka, mirisa čistog vazduha u letnjoj noći, ljubavi prema šuštanju lišća na povetarcu, prema žabi koja krekeće u bari, mirisu mokre mahovine na deblu prastarog drveta koje se srušilo u divnoj šumi i ostalo tu netaknuto da i tako mrtvo služi svojoj svrshi – kruženju materije u prirodi.
Svojevremeno su ukrajinski protestanti ubacivali svoje političare u kontejnere za đubre. Kod nas takva metoda odlaganja otpada ne bi bila preporučljiva, uzimajući u obzir činjenicu da opasan otpad ne sme da se baca kojekuda. Trebalo bi uraditi ozbiljnu analizu ovakvog otpada, izmeriti sve parametre koji mogu da utiču na moguće širenje kontaminacije, zatim izraditi stručan plan i doneti stručne propise u skladu sa kojima bi se istorijski otpad vrlo obazrivo pravilno odložio, a da što manje zagađuje okolinu.
Nismo čak sigurni ni da nešto od ovog otpada može da se upotrebi za reciklažu. Nekolicina je već nekoliko puta reciklirana, ali se ta tehnologija nije pokazala kao zadovoljavajuća. Istorijski otpad može malo da promeni formu, strukturu, puteve kojima se širi kroz vodu, zemlju ili vazduh i ulazi u misaone tokove svojih glasača, zatim političku pripadnost ili njen privid, kao i druge parametre, ali ono što neminovno ostaje jeste pogubna dugoročna toksičnost po okolinu.
Kako je preneo “Balkan Green Energy News” u februaru 2019. godine, Srbija je Evropskoj komisiji predala drugi nacrt pregovaračke pozicije za poglavlje koje se tiče zaštite životne sredine. Srbija traži da joj se nakon trenutka pristupanja Evropskoj Uniji (pretenciozno očekivanom 2025. godine) omogući prelazni period od 11 godina za ispunjavanje standarda za sektor otpada. Međutim, upućeni eksperti kažu da se ne može sa sigurnošću tvrditi da je ovaj period dovoljan da Srbija uvede red u sektor zaštite životne sredine, gde u različitim segmentima postoje nagomilani problemi (za podelu otpada prema sastavu, mestu nastanka i toksičnosti).
I čini se da niko poznat ovozemaljskom svetu ne poseduje takvu virtuoznu ekspertizu koja bi bila dovoljna da makar zagrebe toksičnu površinu koja se skorila nad uređenim sistemom naše demokratske države i da kroz simboličnu zainteresovanost odredi stepen zagađenja i dalekosežnost posledica koje ono sa sobom nosi.
Odlaganje istorijskog otpada mučan je, mukotrpan, i na prvi pogled jalov posao. Ali nije nemoguć. Bojan Simišić iz ekološkog udruženja “Eko straža” na protestnom skupu se obratio građanima sa sledećim rečima: “Mi imamo dužnost da se informišemo i da informišemo druge. Da se motivišemo i druge da motivišemo da je moguće promeniti stvari. Mi moramo da izađemo iz letargije, jer ovaj narod je u totalnoj letargiji. Mi moramo da stvorimo kritičnu masu, jer samo je kritična masa samosvesnih ljudi jedini način koji može da natera donosioce odluka da reaguju”.
Tekst i slika: Mina Delić
