Suđenje optuženom S.Š. zatvoreno je za javnost odlukom nadležnog suda. Unapred osuđen na medijskoj giljotini ostao je lišen mogućnosti za javnu odbranu.

U utorak 28. januara uhapšen je S.Š. pod sumnjom da je učinio krivično delo: polno uznemiravanje; prikazivanje, pribavljanje i posedovanje pornografskog materijala i iskorišćavanje maloletnog lica za pornografiju; i neovlašćeno držanje opojnih droga. Njemu je određen pritvor od 48 sati nakon čega će biti saslušan u Osnovnom tužilaštvu u Novom Sadu.

Ili tako nekako. Dosadno, zar ne?

Okrivljeni S.Š. našao se u centrifugi pomahnitale kreativnosti medija koji su, čini se, imali ekskluzivne informacije o detaljima hapšenja pre nego što mu je policija i pokucala na vrata. Smenjivali su se inicijali sa punim imenom i prezimenom, tamo gde su inicijali prikrili identitet, opis profesije i nadimak pomogli su da se otkloni nedoumica, praćeni zamućenim i nezamućenim fotografijama okrivljenog, iz privatne arhive, screenshotovi iz video-snimaka, sa instagrama okrivljenog, itd. Čak su se na meti kreativnosti našle i fotografije oštećenih lica, gde su se uprkos zamućenju vrlo jasno mogle identifikovati njihove tetovaže, zatim kroz vrlo jednostavnu laičku potragu stići i do njihovih profila, te i vrlo jasnog raspoznavanja. Odakle je i gde živi okrivljeni, gde oštećena lica, pa sve do vrlo sočno opisanih intriga gde se nagađanja pretvaraju u aksiom, istinu koja se ne dokazuje, na jedan najperfidniji i najgnusniji mogući način degradirajući suštinsku obavezu novinarske profesije – obavezu prema istini (“Elementi novinarstva”, Kovač – Rozenstil, 2006). Ovom temom bavili su se uglavnom tabloidni mediji, iako je veliko pitanje koji mediji danas nisu tabloidni. Vest o hapšenju i kasnije početak suđenja preneli su i neki mediji koji se trude po inerciji ozbiljnosti i oko sebe okupljaju vidno kultivisaniju ciljnu grupu, ali uz takođe izvesne omaške u profesionalnosti. U medijskom izveštavanju o slučaju okrivljenog S.Š. prekršeni su Ustav Republike Srbije, Zakonik o krivičnom postupku, Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o zaštiti podataka o ličnosti i Kodeks novinara Srbije.

Svako se smatra nevinim sve dok se njegova krivica za krivično delo ne utvrdi pravosnažnom odlukom suda. Državni i drugi organi i organizacije, sredstva javnog obaveštavanja, udruženja i javne ličnosti dužni su da se pridržavaju pravila i da svojim javnim izjavama o okrivljenom, krivičnom delu i postupku ne povređuju prava okrivljenog. U cilju zaštite ljudskog dostojanstva, kao i nezavisnosti, ugleda i nepristrasnosti suda ili drugog nadležnog organa, niko se u mediju ne sme označiti učiniocem kažnjivog dela, odnosno oglasiti krivim ili odgovornim pre pravosnažnosti odluke suda.

Kao problem se javlja i pasivan odnos državnih organa koji poseduju informaciju o toku istrage (tužilaštvo, policija), a ne osećaju potrebu da demantuju dezinformacije koje plasiraju mediji. Na diseminaciju medijskih sadržaja izgleda da se ne obraća dovoljno pažnja, a onda s druge strane imamo situaciju gde isti taj sadržaj može da utiče na rad donosioca odluka, koje kasnije utiču na živote drugih.

Jednom objavljena dezinformacija para univerzum javnog mnjenja brzinom svetlosti, stiže do najudaljenijih tačaka auditorijuma, konzumira se intenzivno i, skoro bez ikakvog odbrambenog mehanizma moždanih sinapsi, preplavljuje primaoca poruke svojim agresivnim sadržajem, potpuno ga razoružavajući od kritičkog mišljenja, utemeljujući neprikosnovenost svoje sopstvene netačnosti i neistinitosti i postajući nepobitna i jedino moguća istina. Informacija. Činjenica. U poglavlju “Etika i korektnost: odgovornost prema društvu” (“Pisanje vesti i izveštavanje za današnje medije”, 2000) objavljivanje ispravke u medijima navodi se kao uzaludan posao. “Mnogi koji su to pokušali zaključili su da je bolje da se cela stvar jednostavno zaboravi.” Ispravka, nažalost, sama po sebi nema istu snagu kao prvobitno objavljena (dez)informacija. Ispravka je kao eho koji se gubi u daljini, koji nam malo zasmeta u ušima, možda na kratko i zastanemo, ali na njega brzo zaboravimo i nastavimo dalje.

Jedan od medija koji je u svom onlajn izdanju preneo vest o hapšenju S.Š. ima grafički vrlo zanimljivu formu analize mišljenja svojih čitalaca. Naime, ispod teksta čitaoci su upitani “Koja je tvoja reakcija?” nakon čega su poređani smajliji sa naznakama srećno, ravnodušno, zabavno, smešno, besno, tužno. Prvi tekst na temu objavljen 30. januara ove godine prekršio je spomenute zakone i Kodeks, bio je izuzetno posećen i viralan, imao je 181 Fejsbuk lajk i 197 glasova, od čega je 78% bilo besno, dok su prateći hashtag-ovi bili neprimereni. Drugi tekst objavljen 13. maja, neposredno nakon početka suđenja, zapravo i jeste tekst koji je trebalo da se pojavi kao prvi do tog trenutka, jer tek tu imamo potvrđenu informaciju u vezi sa slučajem, za koju možemo reći da je preneta pristojno (iako ipak uz dodir senzacionalističke pikanterije): zvaničan početak suđenja, precizan podatak zbog čega se optuženom sudi, izjavu advokata odbrane, mišljenje tužioca, stav optuženog. Ova vest, međutim, nije bila dovoljno posećena ni viralna da bi uspela da neutrališe štetu koju je prethodna načinila. Imala je nula Fejsbuk lajkova i samo osam glasova, od čega je barem prethodno dominantan bes zamenilo kao prioritetno raspoloženje 38 odsto tužno. Hashtagovi su bili pristoji i navode samo ime optuženog, “suđenje” i “novi sad”.

Prema Kodeksu novinara Srbije obaveza je novinara da tačno, objektivno, potpuno i
blagovremeno izvesti o događajima od interesa za javnost, poštujući pravo javnosti da sazna
istinu i držeći se osnovnih standarda novinarske profesije.

Usvojitelji Kodeksa novinara Srbije, međutim, nisu uzeli u obzir sivu zonu u kojoj potpuno i blagovremeno informisanje može da se izvitoperi u jurnjavu za vrućim hlebom nedovoljno pečenim, pa sve i da nakon njegovog halapljivog gutanja stomak malo zaboli, u redu je, proći će. A istinom postaje svakako ono što mediji iskroje u svojoj radionici jeftine robe, gde je upravo jeftina radna snaga, ucenjena, omalovažena, nedovoljno upoznata sa svojim pravima i obavezama, možda nedovoljno obučena i obrazovana, lišena svesti o svojoj moći ili nakaradno svesna te moći, i ujedno nezainteresovana da bilo šta po tom pitanju promeni, odgovorna za svoj jeftin proizvod i sve posledice koje proizlaze iz njegovog konzumiranja na prazan stomak, ili možda bolje rečeno – glavu.

Novinar treba da se suprotstavi svakom pritisku na slobodno obavljanje profesije, kao i svakom vidu cenzure… Novinar ne sme odlagati objavljivanje bitnih informacija, osim zbog neophodne provere tačnosti.

Ovde se upravo novinari pominju kao neko ko treba javnost da izvesti o pritiscima koji ugrožavaju slobodu informisanja i nezavisnost medija, a paradoksalno oni su neizostavni činioci za takav pritisak, a uz svesrdnu pomoć urednika. Prema Kodeksu urednik je dužan da zaštiti novinara od svakog oblika cenzure i pritiska, a opet paradoksalno, upravo je urednik nosilac cenzure i pritiska. I tako dalje i u nedogled sa hijerarhijom pritisaka.

Autocenzura se smatra kršenjem profesionalnih i etičkih normi. Problem nastaje kada se cenzura i autocenzura neodvojivo stope sa svim ostalim pritiscima bilo od strane izdavača ili vlasnika, države, interesnih grupa ili sopstvene intelektualne pomahnitalosti. U toj sveobuhvatnoj ujdurmi novinar doživljava svojevrstan šizofreni rascep ličnosti i više ne oseća pritisak kao pritisak, već kao neizostavan deo svog “profesionalnog” bića.

Uredničke intervencije ne smeju da izmene činjenice, kontekst i stavove novinara koji potpisuje tekst/prilog. Novinar je obavezan da se od tih intervencija ogradi. Zanimljivo je, međutim, što se vinovnici tekstova koji krše niz članova spomenutih zakona, kao i Kodeks, rado potpisuju punim imenom i prezimenom, zauzimajući pobedonosan stav pred svojim pompeznim stvaralaštvom uništavanja tuđih života.

Naslov teksta ne sme da bude u suprotnosti sa suštinom teksta, napominje se u Kodeksu. S obzirom da je uređivačka politika jednog prosečnog medija u Srbiji senzacionalistički nastrojena i obavezno podilazi pravilu da naslov mora biti mentalni bum! i dobro začinjeni mamac za prosečnog konzumenta informacije koji kroz etar leti kao muva bez glave, medij, da ne bi kršio ovu stavku Kodeksa, rado i suštinu teksta preobrati u neprimerenu senzaciju.

Naslov teksta/priloga podleže istim etičkim principima kao i sam tekst/prilog. Bilo bi zgodno da isto tako podleže i sankcijama propisanim u zakonima ove države.

Gde je društvo zakazalo?

Suđenje optuženom S.Š. zatvoreno je za javnost odlukom nadležnog suda. Unapred osuđen na medijskoj giljotini ostao je lišen mogućnosti za javnu odbranu.

Neprofesionalnim izveštavanjem tabloidnih medija uz izostanak profesionalnog izveštavanja ostalih medija, koji su odlučili da se povedu zlatnom devizom velikog vezira Jusufa “U ćutanju je sigurnost” (“Most na Žepi”, Ivo Andrić), pogotovo u uslovima intenzivnog forsiranja jedne strane, a bez mogućnosti za prikazivanje i druge strane, pa i treće, i četvrte ukoliko postoje, narušena su ljudska prava, dostojanstvo i ugled optuženog, a bezmalo i oštećenih lica u ovom konkretnom postupku. Izostankom reakcije Saveta za štampu, čije postojanje već odavno vegetira na aparatima za veštačko održavanje u životu, uz naglašen medijski pritisak na tužilaštvo, javila se osnovana sumnja da su pokolebani nezavisnost i nepristrasnost svih upletenih institucija.

S.Š. je samo jedna od nebrojenih žrtava patološkog posrnuća našeg društva, koje neumorno žanje svaki pokušaj duhovno-intelektualnog uzdizanja iz ovog “mutnog mora bluda i kala”.

Ako društvo i jeste posrnulo, ne treba mu podilaziti. Treba ga edukovati, ukazati mu na pogreške sa strpljenjem koje se ukazuje malom detetu koje iz neznanja i sasvim slučajno baci smeće van kante za đubre. Upravo ovde novinari imaju odgovornost i moralnu obavezu. U svojoj knjizi “Egzistencijalno novinarstvo” Džon Meril kaže: “Postupati novinarski je osnovna stvar, imati teoriju o novinarstvu je nešto drugo i mnogo manje značajno. Etički kodeks okačen o zid nema nikakvog smisla: ono što ima smisla jeste etički kodeks koji je deo ličnosti novinara i usmerava njegove postupke.”

Mina Delić (Slobodna reč)

Naslovna fotografija: Mina Delić