Univerzitetska zajednica želi sama da odluči o svojoj sudbini, i protestuje protiv vlade koja ukida autonomiju univerziteta, koristeći privatizaciju kao izgovor da se osigura vladina kontrola nad obrazovnom institucijom i pozorišnom radionicom.
SLOBODNI SU – ovaj natpis se mogao videti na bezbroj mesta poslednjih dana: Besplatni Slobodni Univerzitet!
Šta se desilo? Odigrala se uobičajena operacija privatizacije, koja u Mađarskoj jasno znači, da se dotična institucija prebaci u ruke vlade, to jest u ruke klijenata FIDES-a.
Prema službenoj objavi, budimpeštanski univerzitet sa dugom prošlošću prolazi kroz transformaciju, „promenu modela“: univerzitet, koji je do sada održavala država, sada dospeva u ruke fondacije, to jest u privatno vlasništvo, i transformiše se u privatni univerzitet. Za predsednika Odbora poverilaca Fondacije, koji rukovodi ovim „restrukturiranjem“, vlada je imenovala jednog od svojih miljenika, Atilu Vidnjanskog, generalnog direktora Nacionalnog pozorišta. Prvi zadatak upravnog odbora bio je da prepiše univerzitetska pravila organizacije i rada i to na takav način, da je dotadašnji senat lišen prava.
Odbor poverenika i njegov ozloglašeni šef, koji je već uništio podosta institucija, ne da nije osvojio simpatije profesora i studenata univerziteta, već i potpuno nečuveno, i što je još važnije, smatraju da je neprihvatljivo, da im za vrat stave ljude koje nisu oni izabrali i koje ne žele. Univerzitetska zajednica želi sama da odluči o svojoj sudbini, i protestuje protiv vlade koja ukida autonomiju univerziteta, koristeći privatizaciju kao izgovor da se osigura vladina kontrola nad obrazovnom institucijom i pozorišnom radionicom.
U znak protesta, univerzitetsko rukovodstvo je podnelo ostavku, većina profesora je dala otkaz, a studenti su okupirali univerzitet i ne dozvoljavaju novom rukovodstvu da uđe u zgradu. Oni i dalje žele da uče sa svojim profesorima, i ne žele ni da okuse određenu „nacionalnu“ duhovnost koju ovaj antipatični Vidnjanski namerava da im ponudi. Oni zato uče, da razvijaju zajednički sopstvenu duhovnost, svoj pogled na svet, na univerzitetskim radionicama, kroz učenje, rad, probe, pod vođstvom profesora koje poštuju.
Eksproprijaciji nazvanoj „promena modela“ prethodilo je sledeće: višegodišnje povlačenje novca, kao i kampanja bogohuljenja protiv univerziteta i njegovih profesora. Vlast je to bolelo, da su tradicije slobode još uvek preživele na ovom univerzitetu, i kako i priliči sadašnjim i budućim pozorišnim ljudima, njegovi profesori i studenti bili su kritični prema režimu njegovoj kulturnoj politici. Kako bi oni koji proučavaju Šekspira i mogli drugačije? Pozorište je uvek bilo umetnost koja je kritikovala politiku i društvo – Orban Viktorovi se ovog puta suočavaju sa veoma ozbiljnom tradicijom, kada za sebe hoće instituciju, u kojoj izvire pozorišna umetnost, i gde se formiraju ne samo zabavni komičari, već i ličnosti koje misle svojom glavom, koje se opiru ispiranju mozga i ne žele da budu takvi vazali kao što je to Vidnjanski.
Trenutna mađarska kulturna politika nastoji da uniformiše kulturu i uguši pobunjeni potencijal umetnosti. Želi da postigne to, da svi ponavljaju kao roboti ono što vladajuća klasa – Fides regimenta – očekuje. Onda će biti para, biće pozicije. Ono što oni očekuju praktično nema nikakav sadržaj: tzv. „nacionalna kultura“ je jedno veliko ništa, jedna fraza, koja je dobra samo za to, da bi se kritički i slobodni glasovi mogli utišati pod izgovorom da nema dovoljno „nacionalista“. Ni oni sami ne znaju da kažu šta sadrži ta toliko često pominjana reč, „nacinalno“, samo pokazuju prstom na opoziciju, a to mogu biti tzv. liberali, Jevreji, stranci, zapadnjaci, a mogli bi biti i Šoroš, Unija, Brisel i drugi, a eto, to bi mogli biti i studenti. Zato ne znaju da kažu, jer iz njihovih usta ova reč znači isključivo pohvalu Viktoru Orbanu i njegovoj stranci. Pridev „hrišćanski“ još gore zvuči iz njihovih usta, jer nema nikakve veze sa onim što se vrednuje u ovoj religiji i pogledu na svet: nema veze sa slobodom, ljubavlju, mirom i radošću.
Da li budući mađarski glumci, glumice i režiseri nemaju dovoljno nacionalnog duha? Oni koji recituju mađarske pesme, hvala Bogu pored velikana svetske književnosti, oni koji pored Molijera glume i Madača? Glumci u svim zemljama su uvek nacionalnog duha, jer oni na sceni govore i pevaju svoj maternji jezik; u stvari, pozorište je najbolje negovanje maternjeg jezika. Ali je šteta i raspravljati, jer je ulog vlade da stavi šapu na ovaj 155-ogodišnji univerzitet i isisa tradiciju slobode. A zauzimanju univerziteta, protestima studenata, otkazima profesora, veliki je ulog: može li mađarska nacija da se odupre eksproprijatorima, malim diktatorima, trenutnim ugnjetavačima mađarske kulture? Da li još ima onog kvasa slobodarske tradicije, koji može izazvati otpor širokih razmera?
Oko SU se za nekoliko dana formirao krug solidarnosti. Stotine mađarskih glumaca, režisera, kinematografa i dramskih pisaca, podržavaju pobunjene studente i profesore SU-a, a i mnogi pisci, pesnici, novinari, političari i filozofi. Tako poznati strani pozorišni ljudi, filmski glumci i pisci se zalažu za mađarsku slobodu – jer „56 nije moglo ništa da se uradi – kao što su Robert Vilson, Piter Bruk, Kejt Blanšet, Helen Miler, Sigurni Viver, Salman Rušdi i nmnogi drugi, kao i Evropska pozorišna unija, Evropska filmska akademija, Asocijacija evropskih filmskih režisera, moglo bi se dugo nabrajati. I novosadska Akademija umetnosti, Mađarsko društvo subotičkog Narodnog pozorišta i Akademija umetnosti u Zagrebu, takođe su stali uz mlade iz Budimpešte.
Radnici su sada podneli zahtev za štrajkom, tražeći obnovu univerzitetske autonomije, a studenti i dalje ne dozvoljavaju vođstvu imenovanom od gore da uđe u zgradu, jer ih ne priznaju. Jedino su nadređeni i zaposleni Vidnjanskija njegove pristalice, u krutom hijerarhijskom poretku. S druge strane, unutar zatvorenog univerziteta i na studentskim demonstracijama ključa kreativnost zajednice, jer oni misle sasvim drugačije, a ne na relaciji gospodar – rob.
Viktorija Radič (Slobodna reč)
Naslovna fotografija: br.de
