Kako se sada već davnom i pomalo nadrealnom čini ona scena od pre samo nekoliko nedelja: Aleksandar Vučić sedi na stoličici sučelice američkom predsedniku Donaldu Trampu, koji u tom trenutku verovatno s krajnjim naporom pokušava da ne zaboravi ko je taj tip štreberskog izgleda i zašto je ovde, i razmišlja, s mešavinom nestrpljivosti i dosade i sa koncentracijom zlatne ribice, koliko još ovakvih treba da prođe tog dana kroz njegov ofis pre nego što bude mogao da ide da igra golf?

Potpisao je tada Vučić, setićete se možda, zajedno sa predstavnicima Kosova i nekakav „istorijski sporazum“ od kojeg do sada uglavnom pamtimo obavezu obeju država (oho, država! Međusobno priznanje na mala vrata?) da svoje ambasade u Izraelu – koji bi uzgred priznao Kosovo – presele u Jerusalim, ne zato što bi to njima trebalo, nego zato što je to Trampu po volji; a sad, zašto je baš to Trampu po volji… Recimo da to u dobroj meri izlazi iz sfere čisto političkog i ulazi u oblast nekih specifičnih grana psihologije.

Poenta priče je, međutim, u ovome: otišao je Vučić Trampu na noge da mu malko pomogne u predizbrojnoj kampanji, ne mareći mnogo šta pri tome potpisuje i kako se to može odraziti da buduće obaveze Srbije. Usput je, navodno, doživeo i poneko „neprijatno iznenađenje“, ali šta se to nas naposletku tiče? Potpisano je što je potpisano. Jedino što bi možda moglo da tu stvar nekako zabašuri jeste da Tramp izgubi izbore, pa da nova administracija, u sklopu čišćenja suvišne papirologije zaostale od haotičnog i nesuvislog prethodnika, negde zaturi, ili baci, ili prosto proglasi nevažećim i to što su Tramp i njegovi balkanski gosti potpisali jednog jesenjeg dana, dok je rastreseni narandžasti tajkun maštao o golfu.

Svega mesec-dva kasnije, globalna se stvarnost bitno menja, jer „noćna mora“ mora polako da spakuje svoje pinkle i da se iseli iz Bele kuće, koja će biti vraćena odraslima. Eksperiment sa ostarelim, a razmaženim i vaspitno i obrazovno zapuštenim derištem kao šefom najmoćnije nacije na svetu ipak je propao, mada je, doduše, stekao zabrinjavajuće mnogo sledbenika – što biće da više govori o sledbenicima i o duhovnom stanju današnjeg sveta nego o samom Trampu.

Malo ko je u svetskoj politici ožalošćen zbog odlaska hirovitog štetočine, osim onih koji imaju dobre razloge da budu ožalošćeni, a to su globalni konkurenti ne samo Amerike nego celog zapadnog, evroameričkog sveta, kojem i Srbija geografski i kulturno pripada, a navodno teži tome da se u njega i politički, ekonomski i pravno integriše. Međutim, Trampov nedavni skrušeni gost Aleksandar Vučić pronašao je drugima misterozne razloge za žaljenje i saopštio, čak više nego jedanput, da bi „za Srbiju bilo bolje da je Tramp ostao predsednik“, izrekavši nešto slično čak i u čestitci novom predsedniku Bajdenu, što je zaista nečuveno i spada u osobenosti kakvima se predsednik Srbije inače diči, na sveopštu sramotu onih koji su ga izabrali, i nevericu onih koji ga nisu birali, ali su ga svejedno dobili.

To da je „Tramp dobar za Srbiju“ mantra je koju nije izmislio Vučić, nego je odavno već zajapureno ponavljaju „patriotski“ mislioci svih fela, a da je ostalo nejasno, evo i nakon Trampovog skoro pa izlaska sa mesta zločina, šta ih je navelo na tu neobičnu pomisao? I kako je, uostalom, moguće da je baš „nama“ na korist ono što je gotovo svima u našoj bližoj i daljoj okolini na štetu, a boljoj strani Amerike na sramotu? I zašto „mi“ uvek, u kontinuitetu od Miloševićevih i Šešeljevih dana pa do danas, moramo da budemo te globalne babaroge koje s ljubavlju i radošću prihvataju i satrape i tirane i one koji bi to voleli da budu (ali im to „zli sistem“ i „duboka država“ ne daju) proglašavajući ih našim prijateljima i zaštitnicima? Kako bi bilo da jednom probamo s „prijateljima“ među pristojnim svetom? Bez iluzija, naravno (jer znamo da „u politici vladaju interesi“ i bla-bla), ali s elementarnim samopoštovanjem. I s visokim standardima koje očekujemo od sebe i drugih. Možda bismo se prijatno iznenadili koliko bi to promenilo stvari na bolje.

A Vučića što se tiče, kako se to nekada govorilo među nama klincima, ako mu je Tramp tako dobar, neka ga vodi kući. Svojoj kući, naravno. A one ključeve od Bele kuće što mu ih je Narandžasti uručio, može slobodno da baci: Bajden je već zakazao dolazak majstora koji će promeniti sve brave.

 

Teofil Pančić je novinar, kolumnista i kritičar koji svoje tekstove objavljuje u beogradskom nedeljniku Vreme i na portalu Autonomija.info. Svoje kritičke i analitičke tekstove objavljivao je u brojnim listovima i časopisima iz Srbije, sa eks-jugoslovenskog područja, kao i u publikacijama iz SAD, Rusije i više evropskih zemalja. Bio je urednik nedeljnika Vreme i radi kao politički komentator Radija Slobodna Evropa. Dobitnik je novinske nagrade Jug Grizelj, 1999. godine.


(Slobodna reč)

Teofil Pančić, naslovna fotografija: Medija centar Beograd