Početkom septembra, Laslo Rac Sabo, predsednik mikropartije pod nazivom Građanski savez Mađara (GSM), pokrenuo je jednu peticiju na veb lokaciji Peticiok.com. U tekstu peticije je zahtevao „otvaranje“ sprsko – mađarske granice. Daleko od toga da hvalimo rad GSM-a, jer sam po sebi praktično nema težinu – ali je istovremeno ova akcija imala jedan posebno dirljiv momenat…
Potpisi su se okupljali mesec dana, da bi na kraju njih 1.375 potpisalo peticiju. Što se tiče komentara, počnimo možda sa suštinom… Iznenađujuće mnogo njih je nagovestilo da žele da vide svoje porodice. To možda i ne deluje toliko iznenađujuće, ali kako čovek jedan za drugim „lista“ spiskove sa potpisima, nekako ga obuzima neki srceparajući osećaj. „ Želim da vidim svoju porodicu/roditelje/prijatelje“, najčešće se može pročitati. Naravno ispostavilo se kasnije da papir znači jedno u pogledu prohodnosti granice, a praksa sasvim nešto drugo. Međutim, uprkos činjenici da su neki od vojvođanskih emigranata od tada već možda posetili svoje domove, mnogi od njih još uvek čekaju, od početka godine, a ko zna, još koliko će čekati…
Teško je ovo svariti, pogotovo kada naša elita na nivou partijske komunikacije govori o nikada ranije viđenim uspesima – kada se svakodnevno suočavamo sa činjenicama da je ponovo jedan prijatelj ili rođak spakovao svoje stvari… Naravno, kao i drugi put, i sada vredi naglasiti: ovo nikako nije mađarski problem – a to je sigurno shvatio i Laslo Rac Sabo, koji je plemenitim gestom postavio tekst peticije i na srpskom jeziku… Prilikom jednog od potonjih sređivanja nekih administrativnih poslova moje supruge u Subotici, dvoje srpskih administratora su je, nezavisno jedan od drugog, pitali: „I kako se tamo osećate?“ Ne, nije se radilo samo o pokušaju da se ubije vreme dok je program pokušavao da pronađe nešto u dubokoj bazi podataka. Zaista ih je to zanimalo, sa nekom melanholijom u glasu. Svesni atmosfere, metakomunikacionih znakova, mogli su pitati i ovako: „ Je li da vam je bolje tamo?“. Eto, tako stojimo.
Iako ovi gestovi nisu iznenađujući, od toga ih neće biti lakše svariti. Delimično zato, što onaj koji ostaje u mestu ne pita tako nešto u nedostatku obaveze, a ni osoba koja se preselila ne mora nužno da razgovara o nečemu takvom. Međutim, u Srbiji – kao i na istočnoj i jugoistočnoj periferiji Evropske unije, unutar država članica i izvan njih – implicitna je pretpostavka, da to „tamo“ negde znači isto što i „bolje“, već je ušlo ljudima pod kožu, postalo deo svakodnevnog razmišljanja. Većina ljudi taj ukus „kuša“ već decenijama, a posebno je tragično kada se „tamo“ kao spoljna prinuda suprotstavlja unutrašnjem verovanju koje vuče „ovde“.
To tako nije dobro – nikako. Naročito onda kada zajedno putujemo vozom, autobusom, automobilom sa drugim Vojvođanima koji idu na sever i iskusimo koliko vrednih ljudi ima među njima. Poseban naglasak je na mladim studentima ili preduzetnicima, koji imaju jasne, progresivne vizije sveta, ali samo rezignirano odmahuju glavom kada se povede reč o tome da bi to kod kuće trebalo probati.
Peticija dakle daje zapanjujući pregled toga, kako su stanovnici Vojvodine rasejani po Mađarskoj, Austriji ili tu i tamo u drugim zapadnim zemljama. Pročitati na desetine puta „Želim da vidim svoju porodicu“ – nije drugo, do tragedija jednog područja. Ljudi koji imaju žudnju za domom sami pokazuju da očajno vezivanje za domovinu Vojvodinu nije nestalo među emigrantima, ali je istovremeno jasno i to, da je to „samo“ vezivanje, i u većini slučajeva je malo verovatno da će se povratak i ostvariti. Razlozi su brojni. Samo jedan primer: postoji mnogo zanimanja, gde je građanin primoran, da za platu od 30 – 40 – 50 hiljada dinara oseti: gotovo je, kraj, dotakao sam plafon… Dok svi dobro znaju, da je ova suma dovoljna samo da stabilizuje preživljavanje, ali za normalnu (ne razmetljivu!) egzisteniciju zapravo i nije. Tada nije neobično ni naići na močvaru u značenju „veza“: ako nisi nečiji, ako nemaš članstvo na pravom mestu, onda srećno za još teži opstanak…
Da se još vratimo na peticiju… Među komentarima se može pročitati puno otvorenih skeptičnih misli u vezi virusa ili samo oni koji smanjuju težinu ove zaraze. Ovo takođe pripada celoj slici, iako su oni gotovo uvek odvojeni od „porodičnih“ komentara. U svakom slučaju, oni su dobar pokazatelj rasprostranjenosti popularnih sumnji u vezi sa korona virusom, koji ne uzimaju u obzir zapanjujuće ograničeni kapacitet zdravstva ili baš nedostatak solidarnosti. Zašto je važno ovo naglasiti? Jer ovde govorimo o opštim smernicama, strukturama, sistematskim ograničenjima – koja zahtevaju određenu dozu mašte i informisanosti, da biste ih videli. To se ne razlikuje ni u slučaju emigracije, kojom upravljaju gvozdeni zakoni društvenih i ekonomskih sila, a ne čovek svakodnevnice ili bilo ko u odelu.
Postoji li, da li će biti, izlaza iz svega ovoga?
Peter Vataščin (Slobodna reč)
Prevela sa mađarskog jezika: Ljudmila Janković Gubik
Nostalgija, dom, naslovna fotografija: Pixabay
