Još par dana i gotovo je prvo polugodište. Učenici koji već i ovako uče od kuće, mogu i dalje uživati u svim radostima porodičnog okruženja (kao i gorčinu, pošto to dvoje obično zajedno ide) i to još i duže nego obično, jer je vanredna situacija izazvana epidemijom „stavila na mesto“ neke stvari.

Na primer, prvi put ove godine se u Beogradu konačno čuo predlog (ili je pak potreba otvorila neku pukotinu u ranije gluvim ušima), da se donese jedinstveni školski kalendar za celu zemlju, koji bi jednom zasvagda prepoznao da živimo u multireligijskom okruženju, i da osim usmenih prepreka, nema nikakvog razloga da se zimski raspust ne uskladi sa praznicima kao što su katolički i pravoslavni Božić i još poneki, kao što je već decenijama severno od Save i Dunava.

Bez ikakve gorčine, i najtrezvenijoj je većini teško da razume, da su u južnim delovima Srbije zimski raspust radije podeljen u dva dela, nego da učenici moraju da provedu katolički Božić kod kuće, nego su početkom februara ostavili nekoliko slobodnih dana (takozvana produžena sezona skijanja). Tako je bar svako zasigurno znao: praznik je ono što oni slave.

Početak zimskih praznika znači i to, da će se 2020. godina uskoro oprostiti od tragova nikad do sada viđenih okolnosti, ali nas ostavlja do grla u nevolji, niti možemo biti sigurni da ćemo se oporaviti od njih u dogledno vreme. Ovo već odavno nije samo zdravstveno i ekonomsko pitanje, već barem ostavlja takve neizbrisive tragove u dušama ljudi, u porodicama, u sistemu odnosa manjih i većih zajednica, tkanju emocija, misli, morala. To su osetljiva područja koja se brzo menjaju, ali ih je teško vratiti na staro.

Tkanje očekivanja

Najosetljivije područje za našu temu je odnos porodice i škole, Bermudski trougao roditelja, dece i pedagoga.

Ovaj sistem odnosa se u principu zasniva na bezuslovnom i uzajamnom poverenju u svim pravcima. Bez toga je ovaj odnos osuđen na neuspeh, a posledice istog se uglavnom obruše na dete, jer je ono to koje se žrve između dva mlinska kamena u lošem slučaju, i mora da odgovara i roditeljskim i pedagoškim očekivanjima. Do kada ova očekivanja idu u istom pravcu, sve je u redu. Pravi problem je to (a u mnogim slučajevima i jeste) kada se očekivanja ukrštaju, eventualno vuku u suprotnim smerovima.

Epidemija je iznela na površinu linije sila usmerene u suprotnim smerovima u do sada nikada viđenim razmerama.

Čak i pod „normalnim“ uslovima, u školi je bilo sukoba koje je bilo teško rešiti (koja se ogledala u osuđivanju prosvetnih radnika), a koja je bila u suprotnosti sa pristrasnošću roditelja (može se i pozitivno tumačiti). Drugim rečima, očekivanja roditelja u visokoj prosečnoj oceni i stavu učitelja koji očekuje uspeh. Ovo potonje, sa manjom ili većom doslednošću, ponekad rapsodijskom nepredvidljivošću, sukobljava se sa ponekad irealnom idealizacijom prvopomenutog „moje dete…“, koje može do antagonizma pogoršati suprotnosti.

Učenje na daljinu ne da ovo nije moglo ublažiti, već je dodatno pogoršalo ovu okolnost. Škola se naime – kao nepozvani gost – ugurala u porodičnu privatnost. Roditelji su se uključili u ovu igru kao kibiceri ili samozvani igrači, pogledali su u karte, pa su ih i procenili iz svoje perspektive. Ako su osećali da je dete uspešno odigralo, tražili su udeo i u dobiti. Ako ne, onda je po njima druga strana zakazala, ali njima i dalje sleduje profit. Dovoljno je samo pogledati postove na društvenim mrežama u vezi učenja na daljinu. Veliki deo njih sadrži veliko negodovanje o prosvetnim radnicima, mnogi osporavaju njihovo pravo na zaradu, pa je čak na proleće pokrenuta i roditeljska peticija, u kojoj su od države tražili minimalnu mesečnu zaradu za roditeljsku ulogu u obrazovanju na daljinu.

Učitelj ili bejbisiter

Pogoršanje epidemiološke situacije nije zaobišlo ni škole. Veliki problem predstavlja to što je sve više prosvetnih radnika koji su bolesni ili u karantinu. Negde procenat izgubljene radne snage dostiže i 35 – 40 procenata, a ostale sve više zabrinjava da bolest može sustići bilo koga bilo kada.

Sindikati sve glasnije traže da se škole zatvore i da čak i učenici nižih razreda osnovne škole i oni koji idu u vrtiće pređu na nastavu na daljinu. Većina roditelja se očajnički protivi ovom rešenju, pa se razlike između roditelja i prosvetara dalje intenziviraju.

Prema zvaničnom stavu, učenici nižih razreda osnovne škole i oni koji idu u vrtiće moraju da idu, jer nema ko da se brine o njima kod kuće, a prosvetni radnici se, s druge strane, osećaju kao žrtve i tvrde da nisu bejbisiteri. – „Da li su učitelji zaboravljeni… ili ih je Ministarstvo prosvete… žrtvovalo da bi spasili obrazovanje?“ – pitaju sindikati.

Približava se polugodište, vreme je da se zaključe ocene. Još jedan front se otvara pred oprečnim očekivanjima, prekomerna roditeljska očekivanja su često kontraproduktivna, pri čemu ocene smatraju jedinim merilom znanja, i nezadovoljni su kada su – prema njihovom mišljenju – niske, kažu stučnjaci.

Ministarstvo je pokušalo da pruži smernice školama za ocenjivanje na polugodištu, ali kontradiktorno uputstvo koje smrdi na kancelariju ne olakšava situaciju: trenutno je situacija takva, da iako zakon nalaže da se moraju zaključiti ocene iz svih predmeta na polugodištu, prema poslednjem uputstvu, to nije obavezno.

U zavisnosti od toga, sigurno da će biti i zadovoljnih, ali i vrlo nezadovoljnih roditelja (i dece?). Međutim, imajmo na umu: jedna ocena (zaključena ili nezaključena) ne može da baci senku na predstojeće porodične praznike i raspust, jer oni svima slede.

A do kraja raspusta, možda čak i ova ružna bolest popusti svoj stisak.

Ferenc Beretka (Slobodna reč)

 Škola se, kao nepozvani gost, ugurala u porodičnu privatnost, naslovna fotografija: Pixabay