Još pre deset godina su bila podeljena mišljenja o tome, da li treba ili ne ukinuti obavezni vojni rok, s obzirom da su patrijarhalni srpski porodični odnosi zahtevali da muško dete obuče uniformu. Vekovima je to značilo prekoračivanje praga sveta odraslih i da je dete sposobno za život. Iz ovoga što proizilazi, razumljivo je da su se ukidanju obaveznog vojnog roka najpre radovali oni kojih se to ticalo, to jest mladi, jer nisu bili prinuđeni da na sebe navuku „sivo-maslinastu uniformu“ i istovremeno trpe disciplinu i mnoga ograničenja u pomenutoj službi.

Nažalost, brzi razvoj vojne tehnologije sve manje je zahtevao i zahteva ljudsku snagu. Akcenat je u potpunosti prebačen na tehnološko znanje, danas dignuto u neslućene visine i potpuno ga je nemoguće savladati za „kratak“ period od pola godine obuke. Iz ovog razloga se sve više zemalja okrenulo profesionalnoj vojsci. Naime, profesionalci sklapaju ugovore na nekoliko godina i obično im se daje pozicija koja odgovara njihovim interesima. Međutim, državi je za to potrebna ozbiljna finansijska pozadina. Pre deceniju je i srpsko političko rukovodstvo ukinulo obaveznu službu, u prvom redu iz ovog razloga. Kao i u većini odluka, ni ovde nisu celu stvar dobro promislili, i sada je situacija takva, da u vojnoj evidenciji jedva ima rezervnih vojnika.

U svetlu gore navedenog, sasvim je logično da su vlasti „podgrejale“ temu obavezne službe. Broj građana koji mogu ići u borbu i onih koji su koliko – toliko obučeni za istu, brzo opada, usled starosne dobi i zakona prirode, a prema nekim proračunima, fond rezervnih vojnika bi za deset godina mogao da „izumre“. A to i za Srbiju predstavlja bezbedonosni rizik (?).

Međutim, treba reći par reči o gore naglašavanom „bezbedonosnom riziku“. Ako logično razmislimo o ovoj temi, mogu se pojaviti sumnje. Kao što smo gore napomenuli, za „prašinarima“, tj. za pešadijom jedva da ima potrebe. S druge strane, ko bi zaboga planirao da napadne Srbiju sa kopna!? Tim pre, što je ova mala zemlja praktično okružena NATO-om, koji funkcionuiše po principu „svi za jednog, jedan za sve“. A osetili smo na svojoj koži, da jednoj ovakvoj sili ni zemlje sa mnogo većim i naprednijim odbrambenim sposobnostima od Srbije, ne bi mogle da se odupru. Sećamo se još 1999. godine, kada je sa četiri polazne tačke ni manje ni više nego hiljadu i tri stotine bombardera između 24. marta i 11. juna u okviru akcije „Allied Force“ sipalo svoje „blagoslove“ na nas, dok je Miloševićevoj diktaturi bilo dostupno nekoliko aviona MIG 29 i nešto više aviona MIG 21, koji danas već u profesionalnim krugovima izazivaju prezir. Oni su pokušali da se uhvate u koštac sa Phantomima, Mirage-ovima, F – 117. Kao rezultat, NATO je izgubio jedan F – 117 (nevidljivi stelt bombarder), jedan borbeni bombarder F – 16C i helikopter Apache koji se srušio u nesreći. Na drugoj strani je srušeno šest aviona MIG – 29, četiri su bombardovali još na zemlji, jedan lovac se srušio i jedan Orao je takođe bio na listi gubitaka.

Realno gledano, u ovakvim okolnostima, Srbija praktično nema kopnenog neprijatelja. Haradinajevo izazivanje i očijukanje sa Preševskom dolinom nisu vredni pomena, pošto kosovska „vojska“ iz sopstvenih izbora nema ni za pristojnu vojnu vežbu.

S druge strane, oživljavanje služenja obaveznog vojnog roka ima veoma ozbiljne finansijske implikacije. Prema proračunima, opremanje vojnika od glave do pete bi koštalo ogromnu sumu novca. Svake godine bi samo za hranu trebalo prikupiti 8,5 milijardi dinara, a njihove novčane naknade bi koštale jedan i po do dva puta više.

Uprkos svemu ovome, predsednik je već najavio da se u tu svrhu priprema šest kasarni. Veliko je pitanje naime, ko će u njima stanovati? Ako će zakonski obavezati mlade ljude na to, onda neće biti problema, ali ako planiraju da uvedu neku vrstu dobrovoljnog služenja vojnog roka, onda stvari neće ići tako lako. Naime, prema jednom istraživanju, većina mladih podržava postojanje vojne službe, ali samo svaki treći stariji, odnosno studentske starosne grupe, a među mlađima bi jedva svaki peti bio voljan da odsluži vojni rok.

Međutim, gore navedenom protivreči činjenica, da četrnaest od četrdeset evropskih zemalja ima obavezno služenje vojnog roka. Štaviše, ovu odbrambenu obavezu je uvela i Švajcarska, a poznato je da od davnašnjih vremena ova alpska zemlja propagira politiku neutralnosti.

Postoji i takvo mišljenje, da je ukidanje vojnog roka imalo snažan uticaj na socijalno ponašanje mladih. Činjenica je, da se poslednjih godina, u poređenju sa periodom socijalizma, (i) u našem regionu povećao broj prekršaja koje su oni počinili, kao i nedostatak discipline. Sa ove tačke gledišta, sigurno da bi vojni rok bio potreban.

Verovatno će bliska budućnost pokazati, da li će se ponovo oglasiti „…raportira, desetar…“.

Mihalj Bot (Slobodna reč)

Prevod sa mađarskog jezika: Ljudmila Janković Gubik

Prema jednom istraživanju, većina mladih podržava postojanje vojne službe, ali samo svaki treći stariji, odnosno studentske starosne grupe, a među mlađima bi jedva svaki peti bio voljan da odsluži vojni rok; vojnici, naslovna fotografija: Pixabay