Nekad je bivalo da kad god čuješ političare kako zapomažu o natalitetu, beloj kugi i tihom nestajanju, odmah znaš da se spremaju izbori.

Sad imamo Ministarstvo za brigu o porodici i demografiji. Za vladajuću stranku i njenog lidera koji su non-stop u predizbornoj kampanji, formiranje takvog ministarstva čini se sasvim logičnim potezom.

Videlo se, slutim, da nije dovoljno imati ministarku bez portfelja koja se, da vas podsetim, proslavila jedino onim promovisanjem konkursa, uz davanje prigodnog javnog novca, za najbolji slogan za – ne lažem, majke mi! – podsticaj rađanja.

„Ljubav i beba – prvo što nam treba!“ „Rađaj, ne odgađaj!“ „Mama – neću sama, tata – hoću brata“, za pravo čudo, nekako ipak nisu izazvali populacioni bum. Desilo se suprotno, kažu statistike.

Neće to bitno promeniti ni neke druge, još jače poruke i obećanja. Pa ni davanja. Recimo, ono o 5000 evra roditeljima za rođenje deteta, koje je netom najavio predsednik Republike.

„Ići ćemo sa izmenama zakona i olakšaćemo trudnicama i porodiljama mnoge stvari, a ići ćemo i sa velikim i značajnim uvećanjem iznosa za rađanje dece – za prvo, drugo, treće i četvrto dete“, kazao je Vučić tokom gostovanja na omiljenoj mu televiziji.

Ako državu koju vodiš svima uporno pokušavaš da predstaviš kao najbolju na svetu, i, dakako, prosperitetnu, s neviđeno dobrim uslovima za život, rad, i sve ostalo, normalno je da se moraš zapitati – pa zašto, zaboga, parovi u baš takvoj idealnoj državi ne žele da baš takve uslove za život obezbede i svom brojnom potomstvu.

Pet hiljada evra – iliti: deset zvanično prosečnih plata u Srbiji – koje bi parove, valjda, trebalo da motivišu da se više razmnožavaju, upućuje na postojanje problema koji, zvanično, ne postoji. Svi već bolje žive i sasvim solidno zarađuju, zar ne?

Aha, neki, ti neki parovi, izgleda ipak ne osećaju taj boljitak, o kome se toliko priča, pa im je nužan izdašan državni podsticaj? Ali, ako su oni u manjini – a jesu, jer većina, ma skoro svi, uživaju o ovom zlatnom dobu koje nam je darivano – kako ta manjina može da drastično popravi natalitet, da – štaviše! –  pobedi belu kugu i spreči tiho nestajanje?

Naravno da neće, čak i da se ispostavi da ta manjina i nije baš manjina. Važna je, elem, poruka, ta dobro iskonstruisana slika o Njegovoj spremnosti da nešto, nešto baš izdašno, ponudi, a što prvenstveno treba da gromko pozdrave one na koje se to, zapravo, i ne odnosi. Kod njih to treba da izazove, s jedne strane, divljenje, a s druge – potrebu da sve one koji se prema pet soma evra, ali i svakoj drugoj državnoj inicijativi čiji je cilj sprečavanje, označe kao nezahvalnicima.

Pa kad onda krenu da pritiskaju svoje najrođenije – znate kako to ide: pa šta više čekate, vreme vam, to znate, curi, dajte da se radujemo unučetu, a tu vam je i je i ovih pet iljada evra, ma je l to malo?! – već vidim posla u klinikama za ginekologiju.

Nekako, zaboravljaju se oni koji to neće na vreme imati kome da kažu.

Njihovi su već kupili avionsku kartu u jednom pravcu za destinaciju za koju veruju da im može pružiti sve ono što matična država, ili grad, nije. Njima pet hiljada evra od države dođe taman kao ukupni trošak za započinjanje avanture u državi koja, istina, ne nudi pompezno zlatno doba, ali zato nudi barem pet hiljada razloga zašto je tamo moguće ostvarenje ideal  normalnog života.

Kada sam nedavno putovao u Sombor, taksista mi je, u razgovoru koji se nije prekidao od polazne tačke u Novom Sadu, otkrio, između ostalog, nezvanične, samo njemu znane, podatke o tome koliko je taj grad izgubio stanovništva od poslednje popisa, 2011. Barem upola, tvrdi.

Kao novinar, nezvanične informacija koje mi se u raznim prilikama serviraju navikao sam da odbacujem, ili da ih, u najboljem slučaju, primam s ozbiljnom dozom rezerve. U ovom konkretnom slučaju, nisam ih do kraja odbacio jer  su mi dobro poznati zvanični trendovi.

A oni ukazuju na činjenicu da u Gradu Somboru, u šta se ubrajaju i naselja izvan teritorije samog grada, negativni natalitet ide ruku pod ruku sa sve izraženijim odlivom stanovništva.

Neka nova deca rađaju se, i rađaće će se, daleko od Sombora. Njihovi roditelji od države nisu stigli da dobiju impresivan iznos za sam čin odluke o rađanju, ali su zato su, u bitno drugačijem okruženju, dobili nešto drugo. Što se ne može meriti novcem koja je država do sada izdvajala ili to tek namerava. Ili nekim drugom vrstom darova.

Uopšte ne sumnjam u to da će tih nekih budućih pet hiljada evra neke naterati… na delanje.

Oni će od države dobiti ono što im, po nekom budućem zakonu, bude pripadalo. I svi će biti zadovoljni. Deca se rađati, država će to plaćati ali će imati čime da se pohvali.

Ali o tome zbog čega to nije dovoljno da bi se sprečilo/zaustavilo ono što je u esenciji takve darežljivosti, neće biti puno priče. Okej, ali za novu kampanju, i to će biti dovoljno. Verovatno i za dobar rezultat. Zahvaljujući pre svega onima koji na, navodno, proklamovani cilj nisu ni mogli da utiču. Za onaj opipljiviji, davanje glasa, i te kako jesu.

Za njih to, kako razumem, predstavlja sreću. Poput one zbog koje su se njihova deca otisnula u svet da je traže, zajedno sa svojom decom; daleko odavde. A koje ova država nije uspela da ubedi da ostanu i potraže je ovde. S ovim ili onim iznosom javnog novca za rađanje deteta. Ali ni sa drugim argumentima.

Budućim roditeljima očito, i odavno, malo toga zvuči dovoljno i ubedljivo.

Baš poput promovisanja slike o nikad boljoj državi a koju su, eto, napustili.

 

Autor je novinar. Zamenik glavnog i odgovornog urednika portala Cenzolovka. Piše za Vojvođanski istraživačko-analitički centar (VOICE) i portal Američki izbori. Živi u Novom Sadu. 

 

(Slobodna reč)

Denis Kolundžija, naslovna fotografija: privatna arhiva