Biti Vojvođanin ili ne?

Biti Vojvođanin ili ne?

Poslednjih nedelja se u srpskoj štampi oglasila iznenađujuće žučna poruka o „vojvođanskom“ identitetu i prikazivanju istog na predstojećem popisu. Zašto je to tako i zašto bi slojevitiji pristup bio dobar?

Ukratko o istorijatu onoga što je ovome prethodilo: priliku je u drugoj polovini avgusta Vojvođanski front koji takođe uključuje i Vojvođansku socijaldemokratsku ligu i Vojvođansku stranku, pružio ministarki za ljudska i manjinska prava, Gordani Čomić. Koalicija koja je predlagala, iznela je nekoliko argumenata, uključujući i slučajeve dece rođene u mešovitim brakovima. Ova ideja nije naišla na odobravanje ni Srpske napredne stranke, a ni na primer Saveza Mađara Vojvodine, a koji su – opet ograničeni na suštinu – praktično bili netolerantni prema isključivosti nacionalnih / etničkih kategorija.

Mogli bi sada duboko zaroniti u zamke političke i društvene istorije, ali pogledajmo to i iz perspektive slobodnog samoopredeljenja. Ako državu tumačimo kao jedinicu organizovanu prema dominantnim kulturnim obrascima, u pogledu Srbije je relativno jasno zašto bi popisni podaci – koji takođe imaju značajnu političku težinu – trebali da stave poseban naglasak na takve identifikacione kategorije, kao što su etnička i verska pripadnost. Situaciju komplikuje politička dimenzija, u ovom slučaju činjenica da grupa koja predlaže „vojvođanski“ odgovor nije ni sama slobodna od takve ili bilo koje druge političke / ideološke motivacije. Iz ovoga i zbog toga je već teško izvesti bilo kakve znake za budućnost u ovdašnjim javnim odnosima, ali bi predlog Vojvođanskog fronta u nekim normalnim uslovima mogao da se podrži bez ikakvog daljeg razmišljanja.

U srpskim popisima već neko vreme pod naslovom etnička pripadnost onaj koji daje podatke ima priliku i za to, da umesto jedne od nacionalnih / etničkih kategorija izabere regionalnu – a u tome se, na interesantan način, nisu videle političke snage koje su se žestoko protivile predlogu. Zanimljivo je i simptomatično da je ova opcija pristuna samo na kraju nacionalnih / etničkih kategorija, kao neka vrsta dodatne opcije. Na sumnjiv način, većina onih koji biraju teritorijalni identitet, tumače se u zasebnom koordinatnom sistemu, stoga njihove glavne karakteristike ne treba meriti na sličan način, ne zajedno sa nacionalnim / etničkim grupama, već paralelno sa njima.

Međutim, da vidimo šta poslednja dva popisa otkrivaju o ovoj pojavi!

U 2002. godini, u svetlu vojvođanskih podataka, 10 154 ljudi (0,5 posto svih ispitanika) dospelo je u rubriku regionalnog identiteta. 55 016 osoba (2,71 posto) se nije izjasnilo, a 23 774 (1,18 posto) računa se kao nepoznato. Zatim je 2011. godine u prve dve kategorije došlo do značajnog porasta. Tada je već 28 567 građana (1,48 posto) odabralo regionalni identitet, 81 018 (4,19 posto) nije se izjasnilo, a 14 791 se smatralo nepoznatim.  Na prvi pogled ovo možda ne izgleda kao mnogo, ni kolektivno ni odvojeno, ali ako pogledamo pokazatelje etničke pripadnosti pre deset godina, na primer, tada građani sa regionalnim identitetom čine šestu najmnogoljudniju grupu u pokrajini, ispred „etabliranih“ etničkih grupa, kao što su rumunska (25 410 osoba), crnogorska (22 141), bunjevačka (16 469) ili rusinska 13 928).

Nastavimo dalje da raspletemo ovaj problem! Jasnom pogledu smeta i to, što tačno baš i ne znamo šta se krije iza izraza regionalni identitet. Naravno, tamo gde je prikladno, preovladava opcija „vojvođanski“, ali bi se pored ovog bez daljnjeg mogli pojaviti među ispitanicima i „banatski“, „bački“, „lički“, „bosanski“, „šumadijski“, „sandžački“, i još mnogi drugi identiteti. Drugim rečima: i sam teritorijalni identitet se može raslojiti na isto toliko načina kao i etnički identitet. Vredno bi bilo precizno i jasno saznati, ne bi zahtevalo nikakav poseban demografski / metodološki rad. Ovo je tačno čak i onda ako pretpostavimo prevlast kategorije „vojvođanski“ iz samih brojeva. Na to ukazuje činjenica da je 30 771 osoba uključena u rubriku regionalnog identiteta od celokupnog stanovništva Srbije, odnosno samo 2204 njih iz delova zemlje van Vojvodine. To zaista nije mnogo, ali je s druge strane jasan pokazatelj da se težina pitanja regionalne pripadnosti u pokrajini značajno razlikuje, možemo ga posmatrati kao postojanje posebnog sistema identifikacije. Naravno, posebno je razumljivo za etničke manjine – sve više u opadanju – da govornici nisu za isticanje teritorijalnog identiteta. Ali je pitanje, koliko ova opcija zaista predstavlja demografsku pretnju. Nikako nije izvesno da bi kategorija „vojvođanski“ ujedno značila i „smrt nacije i manjine“, jer se to ipak dešava uglavnom na nivou emigracije, asimilacije i niskog nataliteta. Međutim, snažan „vojvođanski“ identitet ne bi nužno uslovio brisanje mađarskog obrazovanja, autonomije slovačke manjine ili rumunskog pravoslavlja, naprotiv.

Metodološki, čak bi bilo moguće ponderisati i rangirati pojedine kategorije identifikacije. To se može učiniti bez posebnih poteškoća u kontekstu pojedine sociološke i etnografske studije, sa malim izmenama – i uz dobru volju – mogla bi se izvesti i tokom popisa. Na ovaj način ispostavilo bi se čime se smatraju stanovnici države: na prvom i jedinom mestu samo Vojvođanima? Onda bi bilo onih koji bi samo označili srpski (na prvom mestu), zatim pravoslavnu, drugi mađarsku i reformatorsku (moguće obrnutim redosledom) i gotovo. Bilo bi vredno omogućiti građanima da izaberu više od jednog identiteta unutar svake kategorije (kao što je primer nedavno završenog popisa u Slovačkoj), te znam i takve osobe, koji bi na drugom mestu, pored slovačko / srpske označili i kategoriju vojvođanski / lički, a pored toga i evangelističku i tako dalje…

Zaboga, zašto bi bilo „štetno“ kada neko sebe svaki dan gleda na ovaj način? Plašimo se jasnog pogleda? Verovatno je sasvim jasno da prava i mogućnosti onih koji se opredele za srpsku / pravoslavnu, mađarsku / katoličku, katoličku / bunjevačku opciju ne bi bila povređena, međutim, osim što bi imali jasniju i slojevitiju sliku društva, mogućnosti za one koji osećaju alternativne (alternativnije) identitete bi se svakako proširile.

Činjenica da je za njih ovo još uvek san, a za druge neprihvatljiv skandal, upravo pokazuje tačno, gde se sada nalazi srpsko društvo i politika.

Foto: Pixabay