Ako čovek ne hoda zatvorenih očiju i nije proveo poslednjih godinu i po dana u gumenoj sobi od desetak kvadratnih metara, onda je mogao da vidi, iskusi, pročita, da su farmaceutske kompanije i distributerske firme ostvarivale ekstra profit, značajno povećavajući svoje prihode.
U ovom virusnom, epidemijskom periodu – kada se događalo i to da se tri vekne hleba mogu kupiti po ceni jedne maske – nema ničeg iznenađujućeg.
I kada skoro prihod skoro svake apoteke obara rekorde, daleko nadmašujući godišnji plan, šta se dešava u Srbiji? To, molim lepo, da državne apoteke bankrotiraju, zatvaraju se, da bi se na njihovom mestu posle nekoliko nedelja otvarala privatna apoteka, a koja od tada proizvodi dobit, ali više ne državi, već (privatnom) vlasniku. U ovu situaciju se potpuno uklapa kovanica koja je izgubila svoj karakter, javni novac.
U svakom slučaju, čudno je bilo videti ekonomske savetnike opština kako smešeći se daju izjave na tu temu, a da ni ne trepnu, iako su i oni morali znati da se ovom odlukom proćerdava javna svojina, iako su mnogi glasali za njih, da se u maniru dobrog gazde ona ne samo sačuva, već i uveća.
Tada čoveku padne na pamet gornji naslov, koji bi mnogi zasigurno završili koristeći reč, zeza ili još grublju verziju istog glagola, ali, je li, loš je onaj koji loše misli, međutim, ja sam ciljao na to, ko koga smatra budalom u ovom slučaju. Odgovor je veoma jednostavan: političar građanina.
Svakodnevno možemo iskusiti da su čelnici gradova i opština neposobni da naprave razliku između odgovornosti i moći, premda od svojih birača nisu dobili moć, već odgovornost da na odgovarajući način učine javno dobro, služeći građanima, ako već dobijaju plate veće od proseka, koje im se isplaćuju od poreza svih nas.
Šta u tom slučaju može da učini građanin? Samo jednu stvar: da na sledećim izborima liši poverenja one, koji su imali ključnu ulogu u tome, da vrednosti koje su stvorili naši preci izgube karakter javnih finansija.
Foto: telegraf.rs
