Mario Gajdač poreklom iz Šupljaka, naučni je saradnik na Univerzitetu u Segedinu. Njegovo istraživanje se fokusira na otpornost na antibiotike, drugim rečima na rezistenciju, ali je takođe uključen i u obrazovanje i brigu o talentima na univerzitetu, jer je to takođe deo njegovog posla. Sa Mariom smo razgovarali o njegovom istraživanju i izazovima sa kojima se mladi istraživač suočava, kao i o tome da li se svesno pripremao za naučnu karijeru.

Ko je naučni saradnik?

-U osnovi, zadatak naučnog saradnika je da istražuje, napiše što više naučnih publikacija i da po potrebi učestvuje u nastavi.

Pričajte nam malo o glavnoj oblasti vašeg istraživanja, čime se bavite?

-Moje bolje istraživanja je rezistencija na antibiotike. Antibiotici su lekovi koji se koriste za lečenje zaraznih bolesti izazvanih bakterijama. Postoji više infektivnih agenasa, bakterija, virusa, parazita, gljivica, a u okviru ovoga su antibiotici pogodni za lečenje bakterijskih infekcija. Njihova prva klinička primena se može staviti u period posle Drugog svetskog rata, a zatim su se pojavili sojevi bakterija koji su bili rezistentni, tj. otporni, na ove lekove. Ovaj proces je prirodni deo evolucije, jer se na taj način ove bakterije brane i obezbeđuju svoj opstanak. Postojala je neka relativna ravnoteža od 40-tih do 80-tih godina prošlog veka, jer iako su se pojavili novi, otporniji patogeni, istovremeno su se plasirali i noviji antibiotici. Međutim, do početka 21. veka, ovo se pojavilo pojavom bakterijskih patogena otpornih na više lekova, koji su istovremeno otporni na više supstanci različitih struktura i dejstava, te je lečenje ovih infekcija problematično, jer ne postoji uvek lek koji se može efikasno koristiti. Pri izboru terapije lekovima, nisu svi lekovi pogodni za sve grupe pacijenata, na primer antibiotici ne bi trebalo da se koriste kod trudnica ili dece, pa se terapijski opseg sužava, a patogeni otporni na više lekova postaju sve češći.

Šta može da uradi osoba koja se inficira patogenom otpornim na antibiotike?

-Ipak se u današnje vreme može reći da se patogeni otporni na više lekova nalaze uglavnom u bolničkim uslovima, pa su ređi u tzv. infekcijama stečenim u zajednici, te su takvi patogeni na koje nijedan antibiotik ne utiče retki. Ako se to ipak dogodi, zaista može predstavljati ozbiljan problem za lekare kliničare. I dalje postoje lekovi koji se mogu koristiti u bolničkoj nezi, ali je njihov nedostatak taj, što se ne mogu uzimati na primer u obliku tableta, kao neki „klasični“ lek, mogu se davati u obliku infuzije, što zahteva ozbiljniju pripremu i negu, a neželjeni efekti su potpuno drugačiji. Međutim, kada ova sredstva ne bi koristili i ne bi njima tretirali pacijenta, posledice bi mogle biti i fatalne.

Važan fokus neodgovarajuće upotrebe antibiotika je primarna zaštita.

-U više država 60-70 posto upotrebe antibiotika je u veterini i poljoprivredi, da se samo 30-40 posto koristi kod ljudi. 90 posto ovih potonjih je primarna, ambulantna zaštita. Ovde veliki problem predstavlja lečenje manje teških, nebakterijskih infekcija antibioticima, iako njihova upotreba ne bi bila opravdana.

Kod kojih bolesti je upotreba antibiotika neopravdana?

-Ovde su najčešće u pitanju infekcije gornjih disajnih puteva, prehlade, gripa, upala grla, kašalj. U ljudima je i dalje uvreženo mišljenje da zbog neke zarazne bolesti moraju da piju antibiotike. Kada odemo kod lekara, skoro da i očekujemo da nam pored ili umesto simptomatskog lečenja prepiše i antibiotike. Ako to nije slučaj, ako ne dobijemo brigu i pažnju koju smo očekivali, ne dobijamo pozitivne povratne informacije, to jest, ne mislimo da se lekar bavi nama i da smo zaista bolesni. Ako nam ispišu antibiotik, onda je to dobra povratna informacija. Otpornost na antibiotike možemo tretirati i kao važno pitanje javnog zdravlja, jer u njemu i lekar, zdravstveni radnik i pacijent imaju odgovornosti i zadatke.

Prema nedavnom istraživanju Evropske unije, jedna trećina anketiranih na kontinentu je konstantno uzimala antibiotike u protekloj godini, a velika većina njih, više od 90 posto ga je dobila na lekarski recept.

-Gde je ostalih sedam-osam posto? Desi se da pacijent nabavi antibiotik bez recepta, što je česta pojava u srednjeistočnim evropskim državama, skuplja ih ili uzme sopstvene nagomilane lekove, počne samolečenje, uzima ih bez ikakvih indikacija i lekarskog uputstva, već na osnovu samodijagnoze. Ranije sam uglavnom radio u laboratoriji, baveći se jedinjenjima koja su pokušavala da inhibiraju/preokrenu rezistenciju bakterija otpornih na više lekova, ali ako razmislimo o tome, prepisivanje antibiotika je interdisciplinarno pitanje. Nije ni čudo što su počeli da me zaokupljaju momenti koji se odnose na ovo, a pripadaju društvenim i bihevioralnim naukama. Socio-ekonomski status, obrazovanje i zdravstveno poznavanje imaju značajan uticaj na stavove, a koji karakterišu pravilnu ili nepravilnu upotrebu ovih lekova, a to važi i za zdravstvene radnike. Oni imaju posebnu ulogu u promovisanju pravilne upotrebe lekova. Važno je da ih prepišu samo onda kada je to opravdano. Naravno postoji pritisak i sa strane stanovništva, pa je važno preduzeti akciju da se obezbede komunikacione veštine i kompetencije, kako bi zdravstveni radnici imali validne argumente ako antibiotik nije potreban. Princip zajedničkog odlučivanja u medicini je započeo u 21. veku. To znači da se terapijske odluke i intervencije baziraju na naučnim dokazima, ali su prihvatljivi i za pacijenta, treba ih uključiti u pitanja koja se tiču njihovog ličnog zdravlja. Kod prepisivanja antibiotika je to drugačije, jer nepotrebno antibiotsko lečenje pacijenta može predstavljati globalni problem, dok kod drugih lekova to nije slučaj.

Šta ako lekar prepiše antibiotik bez ikakvog razloga?

-Ovo je svakako zanimljivo pitanje, a važan deo našeg istraživanja je procena znanja, pripremljenosti i stavova zdravstvenih radnika. Mnogi ne smatraju da su važan faktor po pitanju rezistencije na antibiotike, dok neki imaju pravo znanje, ali ne i pravi stav. U mnogim slučajevima ovo je i pitanje ugodnosti, naročito kada je u pitanju lično zdravlje. Ovde se već mogu pojaviti i finansijski motivi, a i klijentela. Štaviše, iz perspektive pacijenta, ako neko nije u mogućnosti da uzme slobodan dan da ode kod lekara ili živi u podneblju gde je teško doći do lekara, plan B je da pokuša sam da se leči. Pokuša da dobije antibiotik i druge lekove iz nekog sekundarnog izvora, obično iz apoteke. Neki ljudi nisu svesni veze između nepravilne upotrebe lekova i rezistencije na antibiotike, jer mnogi veruju da je antibiotik isti kao i svaki simptomatski lek. Međutim, antibiotska terapija ubija uzrok, samu bakteriju, ne utiče na simptome, mada ako ubije uzrok, simptomi se očigledno poboljšavaju. Dakle, antibiotik nije ni analgetik niti je antiinflamatorni lek.

Da malo promenimo temu, s obzirom da je u pitanju ozbiljno istraživanje. Da li ste oduvek hteli da budete istraživač?

-Završio sam srednju medicinsku školu u Subotici, smer farmaceutski tehničar. Tada još nisam mislio da će se ova priča ovako završiti i da ću raditi na fakultetu. Ni u srednju stručnu školu nisam krenuo tako da sam znao da ću ići dalje na fakultet, ali sam se trudio da dobro napredujem u svojoj tadašnjoj obrazovnoj ustanovi. Išao sam i na takmičenja, a potom sam imao priliku da se prijavim na fakultet, pa su me primili na Farmaceutski fakultet Univerziteta u Segedinu. I tu su se ređali razni događaji, i uključio sam se u istraživački rad laboratorije, pa sam počeo da radim i anketna istraživanja. I tu sam postigao uspehe, pa mi je palo na pamet da nastavim ovu temu i tokom pisanja doktorske disertacije. Čak ni tada nisam mislio da ću ostati na fakultetu i predavati, istraživati. Doktorirao sam medicinsku mikrobiologiju 2019. godine i od tada sam zaposlen na univerzitetu na raznim lokacijama, bez prekida.

Sa kojim poteškoćama se suočava mladi istraživač koji je na početku karijere?

-Ovo je složeno pitanje, jer zavisi o kojoj naučnoj disciplini je reč. Ja sam imao sreće, jer sam kao farmaceut stekao iskustvo u nekoliko oblasti, tako da sam bio pripremljen da započnem nova istraživanja o bilo kojoj temi u tangiranoj oblasti. Međutim, postoje i manje srećne oblasti. Svaki početak je težak i potrebno je uložiti mnogo rada. A i od institucije zavisi šta je više naglašeno, istraživanje ili obrazovanje, i retko kada postoji potpuna ravnoteža između to dvoje. Da bi neko bio uspešan u istraživanju, univerzitet treba da ima infrastrukturu, ali i dalje postoje troškovi koje aplikant mora da stvori iz različitih konkursa. I to treba obezbediti, obraćati pažnju na iste. Onaj ko je vešt i ima dobre uspehe, može da osvoji sredstva iz konkursa, a iz kojih će nastaviti istraživanje o nekoj temi ili se pridružiti novoj temi sa postojećim istraživačkim grupama. U Mađarskoj je uobičajena praksa da istraživač otputuje u inostranstvo nekoliko godina nakon sticanja doktorata, a čija je glavna svrha proširenje perspektive, upoznavanje novih metoda, unapređenje saradnje, a rezultat svega toga je stečeno znanje koje se kasnije kamatira na domaćem univerzitetu.

Orsolja Šeregelj

Mario Gajdač (Foto: index.hu)