Građani Vojvodine biraće 3. aprila predsednika Republike, novi saziv Skupštine Srbije, i u dve lokalne samouprave (Sečanj i Kula) svoje odbornike, ali i ne i poslanike u Skupštini Vojvodine. Istina, ove potonje niko nikad nije ni najavio. Jedni vanredni pokrajinski izbori u 30-godišnjoj istoriji vojvođanskog višestranačja sasvim su dovoljni.

Vojvođanska skupština, inače, ima na raspolaganju jedinstveni mehanizam samoraspuštanja (član 40. Statuta APV), ali u ovom trenutku za njegovim aktiviranjem niko ne vidi potrebu. Skupštinska većina je stabilna i komotna, odluke, uključujući one o budžetu usvajaju se velikom većinom glasova (za budžet APV za 2022. glasala su 94 poslanika). Pokrajinska vlada uživa podr…

Hm, uživa li? Pa sad…u načelu, odgovor je pozitivan. Tako to barem šira javnost percepira. Odnosno, šira javnost nije čula za ozbiljne varnice na relaciji poslanici-Pokrajinska vlada, pa tako veruje da sve ide ko po loju, sve se usvaja, opozicije ko i da nema, ma idila jedna.

Ipak, da li je sve baš tako? Za jedan slučaj koji remeti narečenu harmoniju, sam prvi čovek Pokrajinske vlade potrudio se da što više njih sazna.

Sećate se, radilo se o usvojenoj skupštinskoj odluci kojom je Pokrajinskoj vladi oduzeta nadležnost nad kadrovanjem u Univerzitetskom kliničkom centru Vojvodine.

Ispostavilo se da je tu odluku predložio poslanik Milan Đukić, inače advokat veoma blizak novosadskom gradonačelniku Milošu Vučeviću – štaviše, bio je njegov punomoćnik u onoj šaradi od podizanja krivičnih prijava protiv i Aleksandra Vučića i Aleksandra Vulina zbog pitajbogačega. Za Đukićev predlog glasalo je – 98 poslanika!

Igor Mirović, predsednik Pokrajinske vlade, neuobičajeno je burno reagovao na usvajanje te odluke, spočitavajući joj i nezakonitost i suprotnost sa Statutom AP Vojvodine.

Pojedini mediji objavili su da je zbog toga Mirović napisao blanko ostavku, ali da ju je, navodno na intervenciju vrha stranke, na kraju oročio do završetka aprilskih izbora „kako ne bi izazvao dodatnu krizu parlamenta”. Sam Mirović je, međutim, demantovao da je podneo ostavku, čak i da je bilo kakvom u sukobu sa Vučevićem.

Sve je ubrzo, štono bi se reklo, leglo. Mirović više nijedanput nije pomenuo nezakonitost i protivstatutatnost skupštinske odluke, što je prilično ozbiljna optužba na račun Skupštine Vojvodine, a isto je toliko puta – dakle: nijednom – podsetio na nešto zbog čega je, učtivo je pretpostaviti, trebalo da reaguju neki drugi organi – da je direktorka Infektivne klinike UKCV dr Vesna Turkulov na toj klinici imala tajno kovid odeljenje, sa, kako se moglo pročitati u medijima, odabranim pacijentima.

Dr Turkulov, koju smatraju bliskom lordmeru Vučeviću, je (zbog toga) smenjena s direktorskog mesta krajem novembra, ali ju je Skupština Vojvodine već u decembru imenovala u Upravni odbor UKCV; štaviše, na njegovom je čelu! Direktorka najveće pokrajinske bolnice, dr Edita Stokić, kažu Mirovićev kadar, malo je podnosila ostavke pa ih opozivala, tek je sad tako i dalje na toj funkciji, doduše u vd stanju (još od februara 2019; ništa čudno, u tom stanju je od 2016. i armija pokrajinskih funkcionera).

Osim ove kadrovske vrteške, dobili smo i (prividni) mir u Pokrajini/Novom Sadu, barem dok ne prođu izbori u aprilu, a verovatnije ipak do izbora nove Vlade Srbije. Nakon toga, samo bi status quo u Banovini predstavljao iznenađenje, pomalo i šok.

Još od njenog formiranja, oktobra 2o20, sadašnju Pokrajinsku vladu bije glas da je na njen sastav Mirović neznatno uticao, što otvara i dosta složeno pitanje: zbog čega je uopšte prihvatio drugi premijerski mandat? Ništa bolje stvari nisu stajale ni kod strukture nove garniture poslanika SNS-a, o čijoj je lojalnosti on morao da zna mnogo pre nego što je to svima postalo jasno.

Kad ti 98 (od 120) poslanika izglasa odluku koja ti nije po volji, to bi za (svakog) predsednika vlade morao da bude razlog za brigu. I nije to bio jedini slučaj kad su pokrajinski poslanici radili po svom.

Prošlog aprila, u jeku vrlo napete trke za novog rektora Univerziteta u Novom Sadu, Skupština Vojvodine iznenada menja sastav Saveta Univerziteta i tako omogućava pobedu kandidatu koji nije bio favorit pokrajinskog sekretara za visoko obrazovanje i naučnotehnološku delatnost Zorana Miloševića, koji se ubraja u kadrove bliske Miroviću,

Posle svega, Mirović, više ne kontroliše ni Univerzitet, i u njemu najveći fakultet (FTN), ni UKCV; s kontrolom nad javnim preduzećima u ingerenciji Vojvodine (Vode Vojvodine i Vojvodinašume) odavno se oprostio.

Dodajte na sve to značajan broj poslanika koji će, kad zatreba, glasati suprotno Mirovićevoj volji, i lako dolazimo do testa samopoštovanja nekog ko sedi u kabinetu predsednika Pokrajinske vlade.

Iz vizure Stranke, najelegantniji izlazak iz sadašnje situacije bio bi kada bi Miroviću, ako ne nešto izazovnije, bilo ponuđeno ministarsko mesto u, pretpostavimo, novoj Vladi Srbije pod kontrolom SNS: morao bi, je li, da podnese ostavku zbog prelaska na drugu dužnost. Činjenica je da da mu preuzimanje ministarske funkcije ne bi bilo prvi put u životu. Za javnost, to bi delovalo kao nagrada za njegov angažman na mestu pokrajinskog premijera, što će sada imati da pokaže i u novoj republičkoj vladi.

Skupština Vojvodine bi onda morala da izabere novu Pokrajinsku vladu i njenog predsednika, što bi predstavljalo jedinstvenu priliku da se iz nje istisnu sekretari lojalni Miroviću.

Čak i da glasine o tome da je neko drugi kreirao Pokrajinsku vladu nisu tačne, evidentno je da se neuporedivo više promovišu aktivnosti samo određenih pokrajinskih sekretara, i to onih koji su bili i u prethodnoj Mirovićevoj vladi.

Analizom saopštenja o aktivnostima pokrajinskih sekretara lako je utvrditi da najveći broj njih otpada upravo na Mirovića, pa zatim na Draganu Milošević, a od SNS kadrova javnost koja prati rad Pokrajinske vlade dosta je prilike imala da se upozna sa aktivnostima Daneta Baste i Zorana Miloševića. Recimo, o aktivnostima potpredsednika Vlade i pokrajinskog sekretara za urbanizam i zaštitu životne sredine Vladimira Galića nisu mogli da saznaju baš ništa: bukvalno nijedno saopštenje nije objavljeno.

Ali, nije Mirović samo na ovaj način pokušavao da dokaže da i u nametnutoj mu šaradi ume i te kako dobro da igra.

Posegnuo je, naime, i za mehanizmom koji su njegovi prethodnici rado primenjivali kad je, tada koalicionim partnerima u vladi, valjalo poslati poruku o tome gde im je mesto – kresanjem budžeta sekretarijata.

Sekretarijat koji se u septembru prošle godine našao u takvoj situaciji bio je upravo onaj koji vodi Vladimir Galić. Poslanička grupa SNS bila je čak spremna da na samoj skupštinskoj sednici na kojoj je trebalo da bude reči o rebalansu budžeta APV za 2021. podnese amandman, što bi definitivno ušlo u anale – da stožer skupštinske većine pokušava da amandmanski izmeni budžet vlade koju deklarativno podržava.

Skandal je izbegnut u poslednji čas, Pokrajinska vlada je naprasno povećala budžet Galićevom sekretarijatu, a poslanici SNS su potom na samoj skupštinskoj sednici povukli amandmane.

Na kraju, ništa od ovoga ne mora da se desi, odnosno sasvim je moguće da će Mirović, pa i njegovi saradnici u Pokrajinskoj vladi, iz samo sebi znanih razloga, odlučiti da ostanu na funkcijama do redovnih pokrajinskih izbora 2024. godine.

U kakvim će uslovima raditi u naredne dve godine, na to sami pristaju; odrasli su ljudi, znaju šta rade. Ako je to volja Partije, neka im bude. Verovatno niko ne računa na to da će se neko uopšte setiti da postavi pitanje predsedniku Vlade o njegovoj tvrdnji o tome da su pokrajinski poslanici usvojili protivzakonitu i protivstatutarnu odluku, pa i da je šefica veoma bitne klinike na svoju ruku, i u tajnosti, vodila odeljenje zaraženih koronavirusom.

Ako bi se to, kojim slučajem i desilo, predsednik Pokrajinske vlade mogao bi da ode, za početak, u novu zgradu Radio-televizije Vojvodine i tamo gledaocima te televizije sve objasni. Dosta je novca Pokrajina izdvojila za tu zgradu, ali, iz nekog razloga iako je čitav taj poduhvat kućenja RTV bio svojevremeno prioritet Pokrajinske vlade, nije bila voljna da se isprsi više, u meri da se omogući i preostalim redakcijama u gradu da se konačno pridruže kolegama u zgradi na Mišeluku.

Možda kad bi dobio redovnu emisiju na pokrajinskom javnom servisu u kojoj bi pričao o radu Pokrajinske vlade, svom i svojih saradnika? Čudno, niko se takvog koncepta u toj medijskoj kući do sada, ni posle svih para koje su dobile iz Banovine, nije setio. Ali jesu da u udarnom terminu, još od početka 2018, jednom mesečno ugošćavaju – gradonačelnika Novog Sada. Miloša Vučevića.

Sukoba, kažu, između Mirovića i Vučevića zapravo i nema. Još će se njih dvojica slikati zajedno tokom kampanje i ubeđivaće nas da su njihovi odnosi harmonični. I dovoljno su jaki da opstanu do 2024? Hm…

Autor je novinar. Zamenik glavnog i odgovornog urednika portala Cenzolovka. Piše za Vojvođanski istraživačko-analitički centar (VOICE) i portal Američki izbori. Živi u Novom Sadu. 

 

(Slobodna reč)

Denis Kolundžija, naslovna fotografija: privatna arhiva