Probudili smo se u mračnom svetu romana Krasnohorkaija. Mada je verovatnije da u njemu živimo već decenijama; dok rat nezaustavljivo besni u dušama u ovoj nesrećnoj polovini sveta, gde se samo povremeno pojavi neka „sunčeva iluzija“.
Ne bi trebalo tako govoriti, jer u društvenoj zajednici u kojoj se nacionalna samospoznaja i samosvest održavaju visoko demagoškom retorikom, metaforički govor nema razloga za postojanje. Ne razumeju kako se ironija i humor ne smatraju važnim estetskim kvalitetima. Velika je dakle nevolja, kada otelotvorenja autokratskih sistema (vođe i njihove sluge) počnu da se šale, pošto se pre nekoliko dana proširila vest o ratnoj opasnosti – mimovi koji se rugaju „glasnicima rata“ na društvenim mrežama (koje dele revnosni samoproklamovani partijski humoristi), a toliko su se smejali u Kremlju, da su i u našim krajevima neki pomislili da to čuju.
Zatim je do 24. februara ponovno smejanje preklasifikovano u nervozno progonstvo, a zatim u histerični smeh; oltarski smeh namenjen nadvladavanju smeha moći. Odjednom su smešni postovi, superiorni mimovi izbrisani…
Zamenila ih je surovo tvrda ruska propaganda.
Moji sredovečni poznanici u Mađarskoj i inostranstvu kažu da nikada nisu doživeli ratnu situaciju, nemaju ličnog iskustva u tome. Jedan od njih govori o traumama svog oca iz Drugog svetskog rata, njegovom zatočeništvu u Rusiji: iako se vratio kući, jako ga je pogodilo i nikada više nije bio onaj koji je bio ranije. Uprkos tome napominje da je iznenađen što iz Ukrajine beže i mladi muškarci. Pitam ga da li misli da je topovsko meso biti herojski? Odgovara potvrdno. Međutim većina ne odgovara tako.
Na društvenim mrežama beznadežna bitka rečima. Plaćeni i samoproklamovani botovi distribuiraju baš onaj propagandni tekst koji su čuli na nekom državnom kanalu ili koji su dobili kao zadatak da distribuiraju. Najjadniji su samozvani botovi, koje niko ne plaća, niti dobijaju uputstva – vidi se to na njihovim zbrda-zdola nabacanim tekstovima… Neki čak mešaju i sezonu sa fazonom. Jedan od njih, koji sebe samog naziva Subotičaninom kaže da je „NATO kriv jer je bombardovao Jugoslaviju, što je samo uvod bio u raspad Sovjetskog saveza.“
Raspad Sovjetskog Saveza počeo je oko deceniju i po pre bombardovanja Jugoslavije, da bi zatim 1991. godine deklaraciju o prestanku potpisale države članice: baš na čelu sa Rusijom. Za minut-dva briše inkriminišući deo i napadne svakog ko dovodi u pitanje onoga što govori, zatim navodi teorije zavere, Covid-19, da će se vakcinisani razboleti ili umreti do 2023. godine. Ubediti ih argumentima je nemoguće, mogu se samo blokirati.
Mnogi od nas imaju neposrednija iskustva iz ratnih vremena. Do kraja smo slušali razaranje Vukovara, dalekog vazdušnim putem možda samo 40 kilometara: ne znam koliko dana se kod nas tresla zemlja. Doživeli smo strahote mobilizacije, kada su vojni obveznici, ko je mogao, bežali u inostranstvo, trpeli smo siromaštvo i bombardovanja.
Potražila sam svoje beleške u dnevniku, koje sam napisala pre 23 godine. Čitavu deceniju sam vodila dnevnik, do početka 2000-tih. Naravno da ih nisam zaboravila – za razliku od mnogih knjiga i zapisa – tačno sam znala gde su, pa sam se ipak iznenadila kada sam otvorila kutiju i videla koliko ih ima. Više od dvadeset svezaka na kvadrate malog formata, gusto ispisanih. Iznenađuje me to, da sam još pre dve decenije pisala i penkalom. Mastilo je potpuno izbledelo, da nisam sačuvala stranice, nestale bi napisane reči. Mislim da sam i podsvesno zapamtila da sam za vreme bombardovanja pisala u svesci sa plavim koricama, jer sam je odmah uzela u ruke. I tako je. Tamo je ispod datuma jedna beleška.
- mart 1999. godine, 20:15
Pre tačno 15 minuta, NATO je napao Jugoslaviju. I kod nas se sve zatreslo. Moram da kažem, nije svejedno. Zašto smo u ovoj zemlji? Ali ovo je uzaludna trezvenost. Šta može da se uradi? Inače gledamo televiziju. Ide Columbo, a posle 7 minuta MTV prekida emitovanje, dajući specijalno izdanje vesti. Beograd još ništa ne nagoveštava. Ne može se telefonirati. Mobilna veza postoji, ali statična ne. Želim da se smirim…
Na početku sam tačno zapisivala u koliko sati i minuta „stiže iznad nas“ leteća eskadrila: najgore je napeto čekanje, koje beležim kao „baciće ili neće“ . Ako da, takođe brojim i opisujem koliko sam eksplozija čula, vreme, ošacujem razdaljinu i pretpostavljam gde su „bacili“.
Kako vreme prolazi, već znam u koliko sati otprilike dolaze bombarderi, i odnekud znam da odredim i to, da li je „prolazna“ eskadrila, da li je cilj u našoj oblasti, a po eksploziji i to, da li je bomba ili raketa…
Kasnije, umesto straha od napada, mojim dnevnikom će dominirati strah od lišavanja. Zapisujem koliko još novca imamo, koje račune bi trebalo da platim, u kom iznosu, koliko kilograma mesa imamo u zamrzivaču. Kada više od 40 sati nema struje, uhvati me panika. Moj otac kaže da treba ispeći meso. Kaže da ni davnih vremena nije bilo zamrzivača, pa su ga ipak skladištili. Objašnjava kako treba u kanti sa mašću slagati pečenje. Narednih sati se spremam za pečenje. Ali u beleškama nema ni traga tome da sam to i uradila, a ne sećam se ni toga da se naša rezerva hrane pokvarila. Verovatno je stigla struja.
Histerično sam pisala i čitala, u prvo vreme pored sveće (i zapisala sam da jedna sveća srednje veličine i kvaliteta gori 40 minuta), kasnije nema ni njih, pravimo neku vrstu uljanih lampi – možemo da dobijemo fitilje za njih. Prilagođava se čovek. Kada je ponestalo novih, nepročitanih knjiga, uzela sam klasike. Za dva i po, tri meseca bombardovanja, pročitala sam sve ono što dotada nisam iz mađarske i svetske književnosti 19. veka, a ponovo i ono što sam već ranije pročitala.
Sad uz neozbiljnost kažem, da nije bilo bombardovanja, ni kao profesor se ne bih naterala da Zalanov opus pročitam pošteno od početka do kraja…
Osvrćući se unazad iz današnje perspektive, postojala je samo jedna dobar stvar u svemu tome: moji roditelji, moj muž i većina mojih rođaka su još uvek bili živi; mnogi moji prijatelji, poznanici imali su godina koliko i ja sada. Sada ih više nema, ali su njihove reči zapisane u mojim dnevnicima.
Kaže moje dete, da bi trebalo izdati ove dnevnike zarad obrazovanja. Možda je u pravu. Iako uopšte nisam sigurna da bi tamo, gde je ratna retorika preovlađujuće razumevanje stvarnosti, metaforički govor vredeo bilo šta, pogotovo što se u školama njegovo tumačenje ne predaje (dobro) u školi. Demagogija ne trpi apstraktno razmišljanje.
Bombardovanje 1999. godine (Foto: srbijadanas.com)
