Svako ko je ikada bio u staromoravičkim letnjim kampovima, taj je upoznat sa imenom Sabolča Bešnjija, koji je u vezi sa organizacijom kampa počeo da radi sa grupama. Toliko je bio opčinjen svojim prvim iskustvom u kampu, da je kasnije organizacije igre postala sastavni deo njegovog života. Danas već može da se bavi onim što je njegova prava strast i može da se igra i tokom radnog vremena. Pitali smo ga o iskustvima stečenim na ovaj način, o komunikaciji sa mladima i kako se pripremiti za promene, a ceo ovaj razgovor možete poslušati u formi podkasta u radio emisiji Sabad Mađar So-a.

Vi se bavite pedagogijom doživljaja, šta je to tačno?

-Pedagogija doživljaja je u celini iskustveno učenje, uglavnom zanimanje kroz igru, a čije sredstvo nije samo igra. To bih najbolje mogao da ilustrujem primerom. Jedna od uobičajenih životnih situacija je da dvoje ljudi moraju da rade na zajedničkom zadatku. Mi možemo da im damo zadatak da zajedno sagrade jedan toranj od kockica šećera, ali jedan učesnik može da pomogne samo verbalno, može da usmerava, dok drugi učesnik može da uzme šećer samo jednom rukom i oči mu moraju biti prekrivene. Ovaj zadatak je samostalno skoro nemoguće uraditi po ovim pravilima, štaviše, čak ni u paru ne mora da uspe, jer je ovo izazov za obe strane. Međutim, u kontekstu igre, može se roditi saradnja koja može ili ostati na nivou igre, ili je jednostavno mogu primenjivati u drugim oblastima njihovih života. Ako posle zadatka usledi diskusija, obrada, onda u vezi sa ovim možemo bolje da razumemo jedni druge, jer u pedagogiji doživljaja nije važna samo igra, već i obrada iste. Igra dve strane može da stvori saradnju, pouke koje se kasnije mogu iskoristiti i u drugim oblastima života. Iskustvena pedagogija i pedagogija igre mogu dobro modelirati život, i možemo iskusiti takve emocije, kao i situacije, koje se mogu dogoditi i u stvarnom životu. Iako se često može čuti da ne plačemo ako jedna igra ne uspe, jer je to samo igra, ona takođe može generisati i emocije koje su stvarne. Kroz nju možemo iskusiti bes, neuspeh, frustraciju, ali i uspeh i sreću. Međutim, osim emocija koje se doživljavaju, to ovde nema nikakvih drugih posledica. Upravo zbog toga nam ova iskustvena, doživljajna pedagogija može pomoći da naučimo više o sebi, svojoj grupi, našim bližnjima.

Kome je iskustvena pedagogija namenjena, bilo kao starosnoj grupi, bilo kao učesniku?

-Učesnik može biti jedna osoba, ali mogu biti i parovi i grupe. Iskustvenom pedagogijom može da se bavi i predškolac, kao i učenik nižih razreda, mada je kod predškolaca to više pedagogija igre, koja polako prelazi u iskustvenu. Međutim, ona se ne primenjuje samo kod dece, već i kod odraslih, bez obzira na oblast u kojoj rade. Može se odnositi i na rukovodioce, socijalne radnike, ali i na pedagoge. To je jedna višeslojna metodologija, koja je odlična za razvoj socijalnih kompetencija, ali se iskustvenim pedagoškim metodama mogu postići rezultati i u drugim oblastima.

Kad ste već pomenuli pedagoge, mnogo se govori o tome da su nastavnici, profesori, preopterećeni. U kojoj meri se iskustvena pedagogija može ili treba uvesti u javno obrazovanje, u učionicu?

-U potpunosti, s obzirom da se igra ili baš iskustvena pedagogija mogu pojaviti u javnom obrazovanju na mnogo različitih načina. Kada razmislimo o tome koliko je jedan učenik umoran, ili preopterećen, znamo koliko je teško tako paziti na časovima. Međutim, ako na početku časa pedagog odvoji nekoliko minuta za brzu igru, koja će učenike osvežiti i u kojoj će uživati, time će i oni biti motivisaniji, štaviše. Ako se igramo na času i učeniku se to dopada, stvara se jedan odnos, učenik se oseća bolje, motivisaniji je, više pazi i bolje se povezuje sa gradivom i sa nastavnikom. Nastavnik je možda izgubio dva minuta od časa, ali je time uštedeo mnogo više vremena.

Da li se iskustvena pedagogija može pojaviti i u drugom obliku?

-Da, čak i u okviru duže igre, sa složenijim zadatkom i obradom. Ovo može pomoći učenicima da bolje razumeju jedni druge, a i da uče o sebi. Iskustvena pedagogija nije pedagogija uspeha, što znači da se tokom igre može doživeti i neuspeh, ali se iz toga može stvoriti prednost, formulisanjem naučenih lekcija. Uspešnost zanimanja ne merimo time da li su u stanju da urade zadatak na način na koji ja želim da bude urađen, već onim šta su razvili učesnici u istom. To olakšava i izvođenje nastave, učenici više obraćaju pažnju na času, bolje se ophode jedni prema drugima, i ne zato što ih tako usmeravaju, već zato što iz sopstvenog iskustva razumeju, zašto treba da paze i kakvi su rezultati ako ne paze. Pojavi se unutrašnja motivacija. Naravno, jedna prilika ih neće promeniti, u početku je promena samo na nivou igre, ali to kasnije mogu da upotrebe. Postojala je jedna anketa, gde smo radili sa jednom grupom. Merili smo socijalne kompetencije prilikom izgradnje tima. Dobili smo uzbudljive rezultate, jer se nije menjalo samo pomenuto, već su i rezultati prilikom učenja postali bolji, dok u drugoj grupi, kojom se nismo bavili, nisu iskusili ovakve promene. Tako da se može reći da ova metodologija ima mesta i u javnom obrazovanju.

Ovo su sve oflajn iskustva, a šta je sa iskustvenim pedagoškim metodama i korona virusom, onlajn obrazovanjem? Da li se ova zanimanja mogu ostvariti i onlajn?

-U prvi mah je i za mene ova promena bila zastrašujuća, pošto sam se do sada grupama bavio lično. Međutim, korona virus je iz svega ovoga iščupao lični kontakt. Ipak, svojim iskustvom stečenim iskustvenom pedagogijom, pokušao sam da promenim okvir i pogledam šta u ovim uslovima mogu da uradim.

Koliko godina se bavite letnjim kampovima?

-Imam sreće da sam se još kao dete uključio u sve ovo, pa ove godine se navršava trideset godina kako se time bavim.

Zbog epidemije korona virusa, kamp je izostao. Kako je bilo vratiti se u oflajn prostor? Kako ste doživeli ponovno bavljenje decom posle pandemijskog perioda?

-U kampu to nije bilo toliko uočljivo. Kada kamp zbog pandemije nije održan, dobili smo više povratnih informacija da svima nedostaje. Kada smo ponovo mogli da ga organizujemo uživo, kada smo mogli lično da se sastanemo, igramo, onda smo osetili da su deca motivisanija, imala su više volje sve to da rade.

Imali ste tu sreću da gledate više generacija kako ulaze u pubertet. Kako vi osećate, da li je teže komunicirati sa današnjim tinejdžerima?

-Svakako je drugačije nego pre trideset godina, ali ne nužno i teže. Svet se razvija, nema sa tim nikakvih problema. Uvek će biti novih promena, i one sve brže dolaze. Naš zadatak je da decu pripremimo na to. Teško je sada predvideti šta će biti u budućnosti, kakvih zanimanja, eventualno kakva će zanimanja nestati. Pre dvadeset-trideset godina nisu postojali ni Youtuberi, niti vlogeri. Oni koji sada uče pedagogiju, morali bi da se pripreme i na to, da bi mogli pravovremeno da reaguju na ove promene, da budu u stanju da pripreme dete kako da reaguju u novim datim situacijama. Iskustvena pedagogija je dobro tle za ovo, jer morate reagovati na mnogo stvari u igri, preuzeti odgovornost i paziti.

Koliko su ljudi, mladi, otvoreni za igre?

-Ljudi su otvoreni, a ako ipak nisu, i to ima svoje razloge. Možda je igra dosadna, ne pruža dovoljno izazova, i tako dete ne želi da učestvuje u njoj. Srećom, alati iskustvene pedagogije su neiscrpni, bezbroj je tu mogućnosti, igara, zanimanja, te tako možemo da se prilagodimo.

Današnja mladež već poseduje telefone, i mnogi kažu da ih ne razumeju. Šta mislite, kako mladi komuniciraju jedni s drugima, a kako sa starijima?

-Celokupno drugačije komuniciraju nego što smo mi u tom istom uzrastu. Naravno, kada sam ja imao toliko godina, nisam još imao svoj mobilni telefon, pa nije ni mogao da mi skreće pažnju. Ja razumem i shvatam da sve to ima i nedostatke, ali može imati i prednosti. Ja bih se fokusirao na to da pronađemo prednosti tehnologije, jer nemamo uticaj na to da je zabranimo ili ograničimo. Radije pomozimo mladima da tehnologiju efikasno koriste, da je pretvore u prednosti. A u kampovima ima mnogo igara, tako da svako može da pronađe zadatak koji mu predstavlja izazov i da rado u njemu učestvuje. U tom slučaju mobilni telefoni dospeju u drugi plan. Međutim, nije ni to problem, ako mladi u jednom periodu dana posegnu za mobilnim, jer ne pritiskaju samo tipke, nego možda komuniciraju sa svojim roditeljima, eventualno mladićima, devojkama. Kako ni to nije problem ako dete ima potrebu da bude samo 10 minuta, i mora malo da se povuče. Od zabrane je važnije da pokušamo da promenimo proporcije, pružajući alternativu telefonu.

Oršolja Šeregelj

Sabolč Bešnji: Oni koji sada uče pedagogiju, moraju da se pripreme i na to da reaguju na promene (Foto: ArtNova)