Nedeljno pet treninga, za vikend utakmica. Uz igru dolazi i dosta žrtvovanja, ali se ipak mnogo toga može naučiti iz nje. U Bajmoku je ženski rukomet sport sela, u mnogim porodicama su preci i sestre bili, a i sada su članovi tima. Erika Heđi, koja trenira devojke od 2002. godine, izborila se sa ekipom za plasman u prvu ligu. Pričala nam je o izazovima, lepoti sporta, poteškoćama, ističući da je potrebno samo malo stalne podrške da rukometni sport ponovo zablista u starom sjaju.
Da li ste i vi kao dete počeli da trenirate rukomet u Bajmoku?
-Da, i ja sam tako postala rukometašica kao i svi drugi u Bajmoku. Ženski rukomet u ovoj opštini ima istoriju dužu od šezdeset godina. Sve je počelo tako da su nas nastavnici fiskulture u školi upoznali sa ovom igrom sa loptom, a onaj ko je želeo, nastavio je u ekipama odgovarajućeg uzrasta. I ja sam tako uradila, te smo sa odraslom ekipom postigli veoma lepe rezultate. Kasnije sam zbog povrede morala da ostavim igru i aktivni trening, ali se iskreno nadam da će biti još prilike da ponovo zaigramo u prvoj ligi.
Šta mogu deca da dobiju od rukometa?
-Kada prvi put dođu na trening, velika većina dece nije načisto sa tim o čemu se zapravo radi u ovoj igri. One koje dođu kasnije nagovore i svoje drugarice, a ima i dosta sestara – starije dovode mlađe. Rukomet je dobro provođenje vremena, stvaranje radnih navika, na šta ih i mi učimo, jer ako žele da budu sportistkinje, onda moraju dobro da rasporede vreme. Ako žele da se istaknu iz gomile, moraju da se bave nečim. A kod nas mogu ovim da se bave, jer u ovom sportu mogu da dospeju na sasvim visok nivo, a za to imamo i primere. Preko rukometa formiraju stav: mogu da nađu svoje mesto u svetu i naučiće bolje da se bore za sebe kada budu odrasle. Puno putujemo, što jako vole, ali to ide uz puno žrtvovanja. Nije lako u nedelju popodne krenuti na utakmicu, sledeći dan u zoru stići kući i biti dobar i u školi.
Bili ste rukometašica, a kako ste postali trener devojaka?
-Jedna moja prijateljica, nekadašnja saigračica, postala je učiteljica i potražila me je sa pitanjem da li bih želela i dalje da se bavim decom. To je bilo 2002. godine. Prihvatila sam poziv da ih treniram i ostala tamo. Rekli su da bi voleli ako bih se ja bavila njima, ali tada nisam ni znala kako to treba raditi. Prvi trenerski koraci uopšte nisu bili tako laki, kako ja lako sada o tome pričam. Prebacila sam ih u klub Radnički i posle kratkog vremena smo se prijavili na prvenstvo odgovarajućeg uzrasta. Moja trenerska karijera je tako počela, a u međuvremenu sam dobila i licencu. Do dana današnjeg treniram devojke kao stručni saradnik Sportskog saveza Subotice. Sa ovom prvom generacijom smo postigli veoma lepe rezultate, u Srbiji smo sa omladinskom ekipom tada bile treće. U poređenju sa time koliko smo mala opština, ovo je izuzetan rezultat. Ova generacija je temelj tima koji sada nastavlja i održava živim rukomet dvadeset i prvog veka, jer on svakako nije više ono što je bio u dvadesetom veku, kada je sport imao mnogo veću podršku.
Šta se promenilo? Deca, podrška, rezultati?
-I deca se naravno menjaju, ali može sa njima da se radi. U pogledu materijalnih mogućnosti, devedesetih godina, kada smo mislili da je jako teško, ispostavilo se da od toga može da bude i mnogo gore. Sada je mnogo teže. I to je razlog što ova ekipa sada toliko može da pruži. U kolektivnom sportu postoje određeni faktori koji tim čine timom. Treba učestvovati na prvenstvu, treba se za to pripremiti. A odlazak na pripreme, u kamp, je danas nezamisliv, nema iz čega. Osamdesetih i devedesetih godina bilo je normalno da postoje zimske i letnje pripreme, ekipa je odlazila u planine, na more. Danas možemo samo da sanjamo o nečemu sličnom.
Ipak je bilo rezultata poslednjih dvadeset godina.
-Od 2002. godine rad je bio konstruktivnog karaktera, kada smo ekipu izgradili u jedan seniorski tim, sa kojim smo 2006/2007. godine dospeli u drugu ligu, a sledeće sezone pak u prvu. Ovo je sasvim prihvatljiv nivo za jedno toliko selo kao što je Bajmok. U prvoj ligi se može igrati na odgovarajuć način, a odatle su samo na korak od toga da budu profesionalne igračice. Odgojili smo više devojaka koje danas igraju u Nemačkoj, Mađarskoj ili na srpskim prvenstvima. Nažalost, više ne možemo da finansiramo igračice ovog nivoa, a one žele da se razvijaju, pa odlaze. Između 2009. i 2013. godine uspelimo smo da odnegujemo jedan takav tim, koji je mogao da se izbori za ulazak u Super B i Super A ligu, ali grad nije mogao da da garanciju da će biti sponzora, da će biti toliko novca koliko je ekipi ovakvog kalibra potrebno da živi, pa smo uspeli da održimo prvoligaški nivo od 2009. do prošle godine, kada su nas izmestili, jer nismo mogli da igramo određene utakmice zbog epidemije. Uzalud smo tražili da odigramo neophodne utakmice posle bolesti naših članova, to se nije moglo dogoditi. Rukometni savez Vojvodine nas je na kraju kaznio sa tri puta po pedeset hiljada dinara za tri neodigrana meča i ispali smo u drugu ligu. Pošto prošle godine nismo igrali, nismo dobili ni umanjeni budžet, to jest subvenciju od grada Subotice, a koja je trebala da iznosi 580 000 dinara.
Da li u rukometu u Vojvodini vladaju maćehinski uslovi?
-Ne radi samo bajmočka ekipa u ovako lošim finansijskim uslovima. Oni timovi koji bolje mogu da se snađu u ovakvom političkom ambijentu, mislim da bolje prolaze. Ali osamdeset posto njih preživi. To je i bio povod okupljanja predsednika 15 klubova, koje je rezultiralo smenom rukovodstva Rukometnog saveza Vojvodine. Savez nas je zbog svega kažnjavao: zato što zastava nije dobro stajala, semafor nije radio i mogla bih da nabrajam. Shvatili smo da mnogo nas plaća ove kazne i čini se da ceo sistem funkcioniše samo zbog toga. Novo rukovodstvo je u nama probudilo nadu da će se otvoriti prema ministarstvu, da će nas posetiti, da ćemo dobiti lopte, ali se videlo da su otišli na par mesta i time i završili. Oni su preuzeli uobičajene metode. Nisu posetili ni nas, niti severnobački okrug, gde ima tri ekipe. I druge ekipe se bore za opstanak, otkazivali su turnire jer nema podrške, nemaju iz čega da otputuju i nemaju igrače. 40 posto od subvencija ide na putovanja, a ostalo na dresove. Za patike i nove lopte već nema.
Da li bi već i mala subvencija bila dovoljna za napredovanje?
-Da. Mislim da to čekaju i žele svi sportisti u Srbiji, koji su sa mnom zajedno doživeli lepša i bolja vremena. Ovaj korak ne treba da preduzmemo mi, već oni na višim nivoima. Mnogo pričamo o tome da bi decu trebalo skloniti sa ulice, dalje od štetnih uticaja, ali im ne dajemo nikakvu alternativu, osim za mnogo novca. Zato naglašavam da se mi loptamo besplatno. Bilo bi potrebno veoma malo finansijskih sredstava da se sve vrati tamo gde i treba da bude. Mesna zajednica bi mogla da ima jedan minibus, jer ovako svaki put plaćamo 200-300 hiljada za putovanje. Rukovodstvo takođe treba da razmišlja o ovome, kako da ga nabavi. Obilazimo zemlju, vidimo kako se to rešavalo na drugim mestima i funkcioniše. Tako bi ostalo mnogo više novca za opremu i kampove. Srbija je puna sportskih talenata. Ljude koji rade sa ovim ekipama bi trebalo ozbiljnije shvatiti. Ovo što se sada dešava je preživljavanje. Od dobre volje jednog ili dvoje ljudi zavisi da cela stvar još uvek funkcioniše.
Kako trenutno stoji Radnički?
-Imamo jednu omladinsku ekipu od 16 članova, kao i seniorsku ekipu, a pre mesec dana je počela škola rukometa za dečake i devojčice, besplatno. Provodimo sat, dva u sportskoj hali u Bajmoku, loptamo se i svako lokalno dete ima na ovo pravo. Deca moraju da se igraju i za to ne sme da se traži novac. Ukupno 45 dece sada ide na treninge. Trenutno smo na 4. mestu na tabeli. Imali smo ambicije da se ove godine po svaku cenu vratimo u prvu ligu, ali radije bismo se malo opustili, ne jurimo rezultate po svaku cenu, već uživamo u igri i gradimo. Ovo je sada takav period. Najvažnije je da očuvamo ekipu, jer smo na dobrom putu da završimo ono što ima šezdesetogodišnju tradiciju u Bajmoku.
Važan je zajednički postignut rezultat
Lila Dudaš ima sedamnaest godina i uči nemački jezik u srednjoj školi za brigu o talentima Kostolanji Deže. Još u osnovnoj školi je počela da igra rukomet u Bajmoku. I njen otac je išao da gleda utakmice, Lila kaže da u Bajmoku postoji rukometna tradicija i ljubav prema sportu.
-I naša škola je pokušala da regrutuje učenike, pa sam tako i ja dospela u Radnički, a ni od tada se nisam pokajala. Atmosfera u timu je dobra, svako svakog podržava i postoji veoma složna zajednica. Rukomet mi je važan jer je timska igra, ako nešto postignemo, postižemo to zajedno. Rukomet ima dosta prednosti, a ima i dosta timova u Vojvodini u kojima mogu da nastavim da igram, te se može stići i do profesionalnog nivoa – kaže Lila, koja za sada ne zna da li želi da bude profesionalna igračica.
Radnički iz Bajmoka u akciji ( Foto: Goran Barać)
