Oni koji su posvećeni tome, kažu da je zapravo lako biti bio baštovan iz više aspekata, jer mnogi poslovi ni ne treba da se obavljaju: ne koriste sredstva za uništavanje korova, kao ni fungicide, ne bacaju veštačko đubrivo, jednostavno puštaju baštu da pronađe sopstvenu ravnotežu. Bio baštovan se ne bori, već sarađuje sa prirodom, kako bi stvorio ravnotežu u kojoj je rast u kombinaciji sa održivim izvorima vode i hranljivih materija, a gde štetočine imaju svoje grabljivice, a grabljivice uvek imaju dovoljno štetočina u bašti.
Saša Nikolovski iz Bečeja je pre nekoliko godina počeo da uzgaja biljke kao bio baštovan, a danas vodi računa o permakulturnoj bašti bez ijednog zamaha motikom i bez ikakvih hemikalija.U bašti njegove porodične kuće raste kopriva visoka do neba, čeri paradajz, jedinstveno začinsko bilje, neobično povrće. Među korisnim korovom i jestivim cvećem gegaju se patke na stazi od slame u lovu na puževe. Biljke podržavaju i štite jedna drugu, a bujna bašta ostavlja prirodan i pomalo divlji utisak.
Svaka biljka u bašti ima svoju ulogu
Saša Nikolovski je studirao srpski jezik i književnost i radi kao nastavnik, ali umesto književnosti predaje baštovanstvo učenicima stručnog smera cvećarstva u Osnovnoj i Srednjoj školi Bratstvo u Bečeju. Umesto beletristike već godinama čita stručnu literaturu, a kod kuće gaji samoodrživu baštu, gde kombinuje divlje biljke sa kultivisanima – jednostavno pušta prirodu da živi svoj život.
„Pre mnogo godina naše ruže su bile pune vaši, ali i bubamara. Nisam imao srca da zajedno sa vaškama uništim i njih – tako je počelo moje bio baštovanstvo. Prskamo i u bio bašti, ali umesto sa hemikalijama, to radimo sa na primer biljnim čajem, jogurtom ili kefirom. Ako pored toga naučimo i da uparimo biljke jedne sa drugima, bašta će se uglavnom pobrinuti sama za sebe.“
Saša poslednjih godina ne koristi ni ašov ni motiku u svojoj bašti, zemlju zasipa slamom i iverom.
„Zemlja je živi organizam, pun mikrooranizama. U gornjem sloju zemlje žive mikroorganizmi kojima je potreban kiseonik, a ispod su oni koji mogu da žive i bez njega. Kopanjem i okopavanjem remetimo ovaj sistem, dok zemlja živi i radi svoj posao pod slamom. U mojoj bašti, zahvaljujući pažljivoj nezi, postoji prirodna ravnoteža, nema korova, najpre takvih biljaka čiju ulogu još nisam pronašao.“
Saša je počeo da uzgaja biljke kao bio baštovan, ali danas već vodi nekoliko permakulturalnih farmi. Postoji mnogo sličnosti između ta dva, ali po njegovom mišljenju je bio baštovanstvo popustljivije, a potonje bolje brine o tlu. Ovako uzgajane Sašine biljke su jake, otporne, puno rađaju i plod je ukusan. Njegov favorit je paradajz, uključujući i koktelne vrste od kojih pravi salsu, ali je sušeni paradajz najukusniji.
„U slučaju čeri paradajza, ukrštam svoje sorte sa poznatim starim mađarskim i srpskim vrstama, koje bolje odgovaraju permakulturalnom baštovanstvu. Ove godine sam na primer, naručio seme i iz Amerike: američki predsednik Tomas Džeferson je bio sjajan baštovan, a ja trenutno eksperimentišem sa jednom od njegovih sorti. Iznedrio sam takav čeri paradajz, koji je najbolji za sušenje: zadržava ukus čeri paradajza, ali ima plod koji je dovoljno krupan da se ne izgubi tokom sušenja, a ni koža mu nije debela.“
Sašu više ne pokreće količina zasađenog paradajza, jer sada može da ubere sve više i više ploda, ponekada čak i u decembru, ako nema jakih mrazeva.
Sosovi, senf
Saša eksperimentiše sa sosovima, prelivima i senfom od sopstvenih biljaka, bez hemikalija, a Tehnološki fakultet Univerziteta u Novom Sadu je posle ispitivanja istih zaključio: u blagu Sašine bašte nema ni traga herbicida ili pesticida.
Svoju slavu duguje prvenstveno odličnim salsa sosovima, sa kojima su se ljudi mogli upoznati na sajmovima zanatlija. Saša je počeo preradu sa nekoliko stotina flaša, da bi danas već proizvodio količinu od 3000 flaša.
Da bi dobio zaista jake ukuse od luka, paradajza, paprike i začina, potrebna je bila kreativnost, dobar osećaj za ukus i malo sreće.
„Sve je počelo sa paradajzom sušenim na suncu, pa stavljenim u maslinovo ulje, zatim je usledila priprema salse. Obožavam i sušeni čeri paradajz i sosove, a u početku sam ih pravio samo za sebe i svoju porodicu. Recept za jednu moju salsu je stigao pravo iz Meksika, od poznanika kog sam upoznao tokom jedne onlajn igrice. On je sa mnom podelio recept za zelenu salsu svoje bake, koji sam izmenio dodavanjem limuna umesto sirćeta. Crvena salsa je pak već pripremljena potpuno po mom ukusu.“
Među njegovim salsama ima i onih sa transilvanijskim poreklom (Petlova krv), zatim sa ukusima jugoistočne Azije (Cay-cam), portugalske sa afričkim dodirom (Piri Piri), ali i onih koje na primer imaju makedonski, italijanski, gruzijski, američki i južnoamerički prizvuk. Među senfovima ima klasičnih bavarskih, onih sa kombinacijom mirođije i belog luka, a i takvih koji su spravljani sa zanatskim pivom. Proizvodi se prav za pet do šest meseci, a jednom otvorena tegla bez konzervansa traje i do tri godine, kaže Saša iz svog iskustva.
Najnovije priznanje je stiglo nedavno iz laboratorije Univerziteta u Karlovcu, gde su zatražili dva proizvoda od Saše za testiranje. On je sa police uzeo sos koji mu je došao pod ruku, da bi za njega dobio zlatno priznanje. Međutim, Saša ne provodi svaki svoj slobodni minut u svojoj bašti zbog toga.
„U svojoj bašti doživljavam mir i celovitost, obožavam njene plodove, a volim i da kuvam sa njima. Zaista neverovatno uživam u činjenici da sam stvorio baštu punu cveća, povrća, insekata i ptica. Ova radost vredi sav umor. Da se ponovo rodim, opet bih želeo da budem baštovan.“
Roža Feher
Petlova krv Saše Nikolovskog (Foto: privatna arhiva)
