To čime se sve bavi profesor dr Karolj Harmat, OFM franjevački sveštenik, nije lako ni navesti, a kamoli izvesti: starešina Franjevačkog samostana Svetog Ivana Kapistrana u Novom Sadu, osnivač i direktor izdavačke kuće i štamparije Agape, kao i franjevačkog doma Domus Pacis u Horgošu, osnivač, izdavač i glavni urednik verskih časopisa Agape i Hitelet (Verski život, prim. prev.), pomagač i pokretač osnivanja Franjevačkog omladinskog hora Kapistran, osnivač Franjevačkog kulturnog centra i kolegijuma Bonaventurianum, inicijator i pokretač osnivanja Radio Marija Srbije, osnivač i predsednik upravnog odbora Fondacije Poverello, bivši prorektor Bogoslovsko – katihetskog instituta Subotičke episkopije, redovni profesor bogoslovije.
U okviru franjevačkog reda bio je u više navrata generalni vizitator mađarskih entiteta, a jedno vreme čak i generalni delegat zadužen za mađarsko franjevačko obrazovanje. Sa profesorom dr Karoljem Harmatom, redovnim autorom u našem listu, razgovarali smo o tome da je Kulturni savez vojvođanskih Mađara – Margit Binec, Janoš Čizmadija i Ana Čizmadija starija, kao i Laslo Pašćik – njemu dodelio mađarsku nagradu Drvo života, koju će dobitnici moći da preuzmu 27. januara u Senti.
Polazna tačka vašeg života bio je Orom i vaša porodica. Šta ste dobili od sredine u kojoj ste odrasli i šta ste poneli od kuće?
-Iz detinjstva sam sa sobom poneo prijatnu porodičnu atmosferu, bliskost sa prirodom i saosećanje prema stvorenom svetu. Pored toga sam od kuće poneo ljubav prema poslu – kada pogledam unazad, uvek sam voleo stvaralaštvo, da stvorim nešto novo. Tek kasnije sam shvatio da je to i teološki utemeljeno, pošto smo mi Božiji saradnici, a to, što smo stvoreni da stvaramo u stvari znači, da smo slični njemu. Od kuće sam poneo i prihvatanje i ljubav prema običnom čoveku. Poneo sam sa sobom i uspomenu na zrna pšenice na dedinom dlanu, koja je poštovana skoro kao svetinja.
Završili ste franjevačku gimnaziju u Samoboru i Zagrebu, prvu i drugu godinu teologije slušali ste na Franjevačkom institutu za humanističke nauke u Rijeci, 1976. godine diplomirali ste teologiju na sestrinskom institutu Papskog lateranskog univerziteta u Asisiju. 1982. godine ste magistrirali crkvenu istoriju u Budimpešti, a 1986. takođe u Budimpešti, doktorirali ste crkvenu istoriju. Vaša karijera je bogata. Kada ste odlučili da postanete franjevački monah?
-Kako je došao Božji poziv, za mene je i dalje misterija: ni ja ne razumem zašto me je pozvao. Jednostavno sam u sedmom-osmom razredu osetio da je to moj put. Tada sam već upoznao franjevce, njihov jednostavan, ljudski pristupačan način života, zbog čega sam završio u Franjevačkoj gimnaziji.
Da li je vaša porodica lako prihvatila ovu odluku?
-Ne bih rekao. Dobro se sećam da kada je moj otac trebao da potpiše prijavni list, nije bio voljan da to uradi. Mene je to toliko razbesnelo, da sam – uprkos bljuzgavom zimskom snegu – zgužvao list, bacio ga pred njih i istrčao u dvorište salaša. I došli su za mnom, da im se sin ne prehladi. Ali do tada smo se već smirili. Papir smo ispravili i potpisali su ga. Verovatno se još uvek može naći u arhivi našeg reda. Znam da je za njih kao roditelje bilo bolno što će im sin postati sveštenik, pogotovo franjevac, gde se ne može napredovati, ne mogu postati monsinjor, nema mogućnosti za karijeru, nema čina, crvenog pojasa i ne znam ni ja kakvih dugmadi, samo beli konopac i ništa više. Ne znam ni sam zašto sam se toliko borio za ovo, imam običaj da kažem da sam prošao kao prorok Jeremija, koji je to prosuo Gospodu u lice: prevario si me Gospode! Dobra je bila ova prevara. Drago mi je što me je prevario.
Pored mnogih drugih zadataka, od 1979. godine ste pastor u Novom Sadu. Odakle vam toliko snage, volje, da radite?
-Ti mnogostrani zadaci u meni su jedna celina sa svojim živopisnim pojavnim oblicima i to smatram darom Božijim. Ulažem srce i dušu u ono što radim – verovatno je to ključ svega. Takođe me „optužuju“ da sam perfekcionista – pa, zaista zahtevam, ali osećam da ako zahtevam 80 posto, onda se 60 posto od toga može ispuniti. Pomalo sam ovim nalik Gospodu našem Hristu: letvicu treba postaviti visoko, jer je to jedini način da se skače sve više i više. On kaže da mi moramo biti savršeni, baš kao što je i naš nebeski otac. Ne kažem… lep mali izazov.
Da li smatrate da je poziv pastora najvažniji od svih?
-Ja sam želeo da budem običan franjevački monah, razmišljao sam i o tome da se ne posvetim za sveštenika, već da ostanem radni prijatelj – tako naš narod razlikuje sveštenomonahe od nesveštenika, koji su svi članovi bratstva jednakog čina, ali sa različitim zadacima. Na prvoj godini bogoslovije u meni je sazrelo da preuzmem sveštenstvo, a sa njim i pastorski zadatak. Ali i druge poslove radim sa unutrašnjom motivacijom i u njima nalazim svoju sreću. Mnogi ljudi ni ne znaju koliku podršku možemo da pružimo kao pastori tamo gde je to potrebno. Služenje ljudima mi je veoma važno. Ovo je višeslojni zadatak, jer se radi o jednoj celoj ličnosti.
Profesor dr Karolj Harmat (Foto: privatna arhiva)
Kakvi su vas ciljevi motivisali?
-Nikada nisam imao neke velike ciljeve, nisam ni sanjario o tome šta ću raditi kada postanem sveštenik, niti da ću osnovati štampariju i objavljivati knjige. Takođe je postao moj zadatak i to da pokrenem teološki institut u Subotici, kasnije je došla ideja o Domus Pacis, zatim ideja i duhovnim radionicama, Lurko kuća – ni ovo potonje nije bila moja ideja, samo mi je Gospod poslao, da je ostvarim. Mogao bih reći da me motivišu ciljevi sa kojima me je Bog suočio. Međutim, ja imam osnovnu motivaciju, a to je da na svaki mogući način propovedam jevanđeljsku poruku, kroz koju životi mnogih ljudi mogu postati srećniji. Nudim jevanđelje na svoj način i sa svojim sposobnostima. Prihvatanje zavisi od individualne odluke i odgovornosti svake osobe.
Lurko kuća je otvorena 2006. godine u Drei, koja pripada opštini Bečej, 2008. godine u Hajdukovu, a 2012. godine u Bečeju, gde rade sa decom koja odrastaju u neadekvatnim uslovima. Šta poručujete onima koji misle da je bavljenje ovom decom borba sa vetrenjačama?
-Ne daje svako seme pšenice podjednako lep klas. Da bi bio lep, moramo ga hraniti. Nemaju svi isti talenat, ali su svi jedinstveni. Ima onih koji misle da se ovoj deci ne može pomoći, da je baveljenje njima nepotrebna borba sa vetrenjačama. Ali to nije tako, mnogo toga se menja u njihovim životima. Osećam da bi Lurko kuća trebao da bude na svakom uglu, jer danas malo ljudi zaista odgaja decu: ima roditelja koji nemaju vremena, ali ima i onih koji jednostavno nisu u stanju da ispune roditeljski zadatak. Naš uspeh leži u našoj sposobnosti da pokrenemo najbolje klice kod dece. I u ovome je čudesno to, što je dobri Bog poslao veoma dobre saradnike, koji rade srcem i dušom – pa zahvaljujući tome stižemo do duša dece, što ne uspevaju svi roditelji. Uspeh ne dolazi uvek, ali vredi raditi za njega.
Teško je održavati ove institucije, jer Fondacija Poverello upravlja Lurko kućama iz donacija. Negde ste rekli da ne mora da se daje mnogo, već redovno.
-To je moja opsesija: treba biti dobar čovek i onda će i svet biti bolji. Ova revnost uglavnom obuzima ljude za Božić, ali moramo da živimo i ostalih dana u godini. Ne treba puno donirati, ali treba da bude mnogo ljudi koji doniraju malo i redovno. Kada počnemo da činimo dobro, ponukamo i druge da čine dobro. Trudimo se da činimo dobra dela!
U svojim spisima se bavite i aktuelnim javnim pitanjima. Kako vidite situaciju Mađara u Vojvodini?
-Za mene je jevanđelje vodeći princip, a ne politički stavovi i društveni procesi. Međutim, pošto je jevanđelje upućeno konkretnom čoveku, služi njegovoj dobrobiti, ne mogu da izbegnem ni sam da formulišem stavove. Nekada oni mogu delovati i politički, što je neizbežno. Po mom mišljenju, stanje Mađara u Vojvodini je mnogo više zabrinjavajuće od onoga kako pojedini politički krugovi pokušavaju da ga oslikaju. Srce vojvođanskog Mađara je tužno i plače u sebi, jer su prolaznost i izumiranje neizbežni. Ne oseća se dobro – ni u duši, ni u ovdašnjem svetu. Borba sa vetrenjačama je preteška i beznadežna. Još jednom se dokazalo da se ljudska sreća ne zasniva na novcu. Oni koji žude za duševnim i duhovnim vrednostima – jer su samo one trajne! – ostaće bez životnih izvora. Za mene je pitanje to, šta ja činim, odnosno šta treba da činim, da bi se mađarski narod ovde osećao prijatno.
Imate sedamdeset i dve godine i neumorno radite. Jedan sveštenik nikada ne ide u penziju?
-Posebnost svešteničkog i monaškog zvanja je u tome, što zateva celog čoveka. Pre svega, to je prisan odnos sa Bogom. Za jednog sveštenika zapravo ne postoji penzija, jer smo mi sveštenici zauvek, a i kao penzioneri ostajemo u crkvi, u službi zajednice. Rad sveštenika traje do njegove smrti – to dugujemo Bogu, koji nas je pozvao i očekuje da se dajemo do kraja. I ja osećam fizički umor, ali duh, duša mi daje život i pokreće me: osećam da još uvek mogu da ostvarim mnoge značajne stvari – ne tako, kao u svom mlađem dobu. U svakom dobu nam Bog postavlja zadatke primerene datom trenutku i našim mogućnostima. Takođe je velika radost otkriće istih.
Šta vas čini srećnim? Nešto što ne dolazi od vašeg poziva?
-Za mene je profesija moj život, ne mogu da odvojim to dvoje.. ili više. Jedan lep izlazak sunca. Jedno štene. Cvrkut ptica u našem preostalom dvorištu. Posetilac koji brine o nekom, osoba koja neguje bolesnika. Pet minuta tišine pred Presvetim oltarom u našoj crkvi. Radost zbog uspešno prevaziđenog iskušenja, bolesti. To je ujedno i škola: učim da uživam u svakodnevnim malim stvarima, što mi daje podršku. Kako živim – svaki dan je čudo!
Roža Feher
Profesor dr Karolj Harmat (Foto: kepmas.hu)
