Na samom početku devedesetih godina prošlog veka, kada je nekadašnja zajednička domovina počela da se raspada, bio sam sumnjičav. Kao rezultat mog odrastanja i školovanja, iskreno sam verovao da se zemlja u kojoj sam rođen ne može raspasti. O tome sam i pisao nekoliko puta, u vezi sa prvim oružanim incidentima i sukobima ove vrste u svom tadašnjem nedeljniku javnog servisa. Upozorio sam i na posledice tadašnjih malih okršaja po potomstvo. Danas, više od tri decenije kasnije, priznajem: bio sam naivan.

Vitezovi vikenda

Ovaj nesporazum se nastavio i kasnije, kada smo već sahranili prva dva-tri vojnika iz Subotice, kada su sa ratišta u Hrvatskoj stizale sve tragičnije vesti, bilo je sve ozbiljnijih znakova da u ovim jedinicama obitavaju i rezervni vojnici kojekakvih slobodnih trupa iz Srbije, kao i poznati kriminalci, na primer u Petrovaradinu, u tvrđavi, u tada nominalno postojećoj Jugoslovenskoj narodnoj armiji, u njenim objektima, sa svim svojim sredstvima i oružjem. Zatim su tenkovi prešli Dunav dok su bili zasipani buketima cveća. Sve se to može dokazati filmskim i video zapisima koji su tada napravljeni.

Pripadnike različitih formacija, koji su nosili gotovo identične uniforme, mogli smo sresti na železničkim i autobuskim stanicama. Oni su bili „patriote“, zvani vikend ratnici, koji su se u nedelju uveče vraćali sa svojih izleta natovareni ozbiljnim plenom, televizorima u boji, frižiderima, zlatom, nakitom, devizama i drugim stvarima. Sedam, osam godina kasnije, prateći ono što se dogodilo u bivšoj južnoj pokrajini, mogli smo da sretnemo isti prizor na železničkim stanicama.

Potomci ovih ljudi, koji su u ono vreme važili za heroje i hrabre patriote, možda su upravo oni o kojima svakodnevno slušamo i čitamo. Oni, čiji otac (u našem slučaju poznati i priznati lekar specijalista) drži nekoliko komada oružja u svom stanu (legalno, sa dozvolom), ali kojima može pristupiti i njegov sin tinejdžer. Štaviše, on dete vodi i na vežbanje gađanja, gde obučava dete adolescenta. Ili policija pronađe bombe i municiju kod članova porodice masovnog ubice. Neka niko ne pokušava da nas ubedi da sadašnje stanje nema veze sa ratovima devedesetih, tadašnjim raspoloženjem i propagandom u Srbiji. Naime, istorija se zaista – po pravilu – ponavlja s vremena na vreme.

Izostalo suočavanje

Svojevremeno sam pitao i poznate stručnjake o neophodnosti i neminovnosti katarze. O tome, kada će se kod nas dogoditi ono što se dogodilo u Nemačkoj, a to je njihovo suočavanje sa bliskom prošlošću posle 1945. godine, nazvano denacifikacija. Jasan odgovor je bio da će tu biti potrebno mnogo vremena, da stvari nisu sasvim jasne, da katarza, suočavanje mora biti obostrano, pošto su sve strane počinile zločine, a ne može se jasno znati ni ko su bili agresori…

Kao rezultat brojnih lupetanja, pogrešnog oslikavanja i blaćenja, često nailazimo na pojedine grafite na kojima su prikazani osuđeni ratni zločinci od strane tzv. nepoznatih muralista, a s vremena na vreme se mogu i sa tribina stadiona čuti takve rime u kojima se masovne ubice nazivaju herojima. Naime, još uvek se nije dogodilo jasno i neosporno imenovanje ratnih zločina, nije bilo identifikacije krivaca, počinilaca. Na ovaj način oni koji su eventualno bili među onima koji su bacali bukete cveća pred tenkove, mogu da nastave svoj lov u mutnom. Tri-četiri decenije se ne smatraju tolikom vremenskom distancom koja bi mogla da donese zaborav i oprost. Za to je potreban, to jest biće potreban, duži istorijski period. Kao i izvesno, stalno odlagano suočavanje sa događajima iz (skorije) prošlosti, koji trenutno jasno stigmatizuju ceo srpski narod, iako se stvarni počinioci mogu imenovati. Narod u celini mora biti izuzet od kolektivnih zločina.

Amerika u Srbiji?

U Americi, tačnije u nekim državama SAD, događaju se masovna ubistva poput onog koje se pre nekoliko dana dogodilo u jednoj školi na Vračaru u Beogradu. U elitnoj četvrti srpske prestonice, 13-godišnji učenik ubio je čuvara škole i osmoro dece sa kojima je išao u školu i ranio još nekoliko. Ovako nešto se ovde nikada ranije nije desilo, ali se šok samo povećao sledećeg dana, kada je mladić star 21 godinu počinio sličan masakr u Mladenovcu (na samo 50 kilometara od Beograda): njegove žrtve su bile uglavnom mladi odrasli, mada među ubijenima i ranjenima ima i dece. Dva masovna ubistva za dva dana su iznenadila čak i stručnjake, kriminologe. I državni vrh je bio šokiran, a šef države je odmah predložio da se starosna granica za krivičnu odgovornost spusti na 12 godina. Nije iznenađujuće što je Vlada to prihvatila već sledećeg dana, jer se to kod nas tako radi. S druge strane, o tome kako je i da li je na počinioce šokantnih događaja i sadašnju situaciju uticalo razbijanje i slamanje institucionalnog sistema i državno podržana tabloidna štampa (TV kanali, novine), vlastodršci ne kažu ni reči. Možda misle da sve to može biti prirodno u sadašnjoj fazi zlatnog doba, kada je cena ljudskog života sve niža i niža. A o tome šta sledi, šta građanin može da očekuje apsolutno ni reči. Dakle, čekajmo razvoj, to jest krojenje, naše sudbine.

Seme posejano na samom početku devedesetih ne samo da se ukorenilo, već sada kao da sazrevaju i njegovi plodovi.

Cveće ispred OŠ Vladislav Ribnikar (Foto: lat.sputnikportal.rs)