U jednom vojvođanskom selu, čudni likovi, među kojima su se mogle prepoznati lokalne snage Srpske napredne stranke, blokirali su imanje poljoprivrednika koji učestvuje u organizovanju protesta poljoprivrednika. Policija na licu mesta samo je slegla ramenima, rekavši da ne mogu ništa da urade, a najviše što mogu je da pošalju „pauka“ da odnese automobile koji su blokirali izlaze. Čudni likovi nisu pretili, poljoprivredniku su samo rekli da su „tamo poslati“ i da moraju tamo i da ostanu.

U jednom gradu na jugu Srbije, sindikalni lider koji je svojim potpisom odbio da podrži listu kandidata Srpske napredne stranke, četiri dana kasnije prebačen je u kancelariju koja nije pogodna za normalno obavljanje posla, daleko od svog prebivališta.

Janko Veselinović, predsednik opozicionog Pokreta za preokret, fizički je napadnut u Budisavi kod Novog Sada, a napao ga je Miloš Egić, direktor novosadskog Gradskog zelenila, dok je među meštanima vodio kampanju sa aktivistima „Srbije protiv nasilja“.

Zaposlenima u državnim i javnim preduzećima, to jest radnicima u preduzećima u Vršcu, naloženo je da učestvuju na smederevskoj skupštini Srpske napredne stranke i da se nakon toga pridruže partijskim aktivistima i kampanji u gradu.

U Loznici je na biračkom spisku 16 000 građana više od broja punoletnog stanovništva grada.

Predstavnici države redovno upozoravaju građane da će, ukoliko ne glasaju za kandidate Srpske napredne stranke rat početi 18. decembra, a Srbija će prestati da postoji. U zaplašivanju prednjači ministar državne i lokalne samouprave: Aleksandar Martinović je rekao da opozicija „želi haos, štaviše, građanski rat, posle decembarskih izbora“. „Plan je da 17. decembra uveče, po završetku izbora, odmah bude proglašena pobeda opozicije, prodefilovaće ulicama srpskih gradova i mesta, izazvaće haos, čak i građanski rat.“ – rekao je ministar Martinović.

Iz svega ovoga se može zaključiti jedno: vlast se plaši. Možda nije naša dužnost da saznamo tačno od čega (iako imamo neke ideje), ali je jasnije nego ikad da je u Srpskoj naprednoj stranci zavladao neki strah. Već ne žele samo da kupe birače dodatnim jednokratnim novčanim donacijama (čitaj: penzioneri, osobe koje žive u lošim materijalnim uslovima), „poklon paketima“ : oni prete, udaraju, kažnjavaju.

Kao što su devedesetih navikli. U to vreme je bilo u modi govoriti da svako ko se ne slaže sa politikom Slobodana Miloševića i njegove supruge, kao i Vojislava Šešelja, može biti samo „strani plaćenik“ i „izdajnik“, protiv koga su dozvoljena svakojaka sredstva. Izborna prevara je takođe bila rasprostranjena metoda u to vreme, iako su voleli prave mahinacije na biračkim mestima i posle – danas je tehnika sofisticiranija, tadašnja nova generacija (Aleksandar Vučić, Ivica Dačić, Aleksandar Vulin – da pomenemo samo neka imena koja još uvek zvuče poznato iz ondašnje mlade garde) učila je na greškama svojih prethodnika, i ide korak unapred, te obrade ljude pre nego se biračka mesta i otvore.

U stvari, nema mesta čuđenju. Ekonomska situacija se sve više pogoršava, međunarodna takođe, a ne možemo govoriti ni o nekom interpretabilnom rezultatu u vezi Kosova (zapravo je u suštini, „kosovsko pitanje“ postalo samo gore i nerazmrsivo u odnosu na situaciju pre dve godine), mogućnosti Beograda se stalno pogoršavaju u svim segmentima života.

A tu je još uvek i neobjašnjivo zverstvo koje se dogodilo u maju u beogradskoj školi, kada je dete ubilo svoje drugare iz pištolja svog oca, kao dokaz da je nasilje koje nagriza društvo uopšteno snažno prisutno i u učionicama.

Uz sve pomenuto, tu je i „migrantska situacija“, kojom se više ne može upravljati i koja zahteva ljudske živote, a čije su pogoršanje izazvali i vlastodršci: ko kontroliše policiju, žandarmeriju? Ko zatvara oči pred činjenicom da su bande za trgovinu ljudima naoružane? Ko nije intervenisao kada je pre više od godinu dana počela pucnjava duž granice? Često se priča da je javna bezbednost sve lošija u naseljima uz granicu, mađarska vlada kratkim filmom vodi kampanju da pokaže koliko su ovi delovi Srbije postali neupotrebljivi – ali u provladinim medijima, kako kod nas, tako i u Mađarskoj,mudro se ćuti  o tome da ove kriminalne bande održavaju bliske odnose sa policijom i to ne prvenstveno na lokalnom nivou, već sa šefovima ministarstava.

U ministarstvima su ljudi iz Srpske napredne stranke. Ljudi one stranke, koja se sada plaši da će da izgori u celoj situaciji.

I onda isti ti likovi dođu i viču o građanskom ratu ako ne pobede na izborima 17. decembra. I onda dođe predsednik republike i kaže da ako opozicija ne daj Bože pobedi, onda on neće više biti predsednik. „Moguće je da dođu na vlast. Ako pobede na izborima, daću im mandat da formiraju vladu. Ali posle toga ja više ne želim da budem šef države, jer ne bih mogao ništa da uradim za građane Srbije. I želim da ljudi u Srbiji to znaju. Da glumim predsednika, da meni bude dobro, a da narod pati – no, ja to ne želim“ – naglasio je Aleksandar Vučić na već pomenutom naprednjačkom saboru u Smederevu (da, to je ono gde su ljude dovodili po komandi…).

Vučić laže: u decembru mi ne biramo šefa države. Mi biramo poslanike. A imaćemo i opciju da ne glasamo za naprednjake, imaćemo opciju da ne glasamo za koalicione partnere naprednjaka Vojislava Šešelja i njegovo dete, malog Aleksandra Šešelja, koje nam nudi Srpska radikalna stranka. Čak ni ne umesto oca osuđenog za ratne zločine – već pored njega.

I imaćemo prilike da razmislimo da li zaista želimo da glasamo za SVM koji je sa njima u koaliciji…

Ne možemo dovoljno puta da naglasimo: svi su sami u glasačkoj kabini. I može da glasa po svom zdravom razumu. Čak i da je uzeo jednokratnu podršku, da je i prihvatio izborne poklone, makar mu naprednjaci pretili, drugi mu pak obećavali. Nije zločin glasati za opozicionu listu. Ali ono što oni rade, to jeste zločin.

U stvari, mi glasamo za to, da li želimo da živimo u zemlji u kojoj nasilje dominira svime ili da bar nešto malo uradimo povodom njega.

Izbori (Foto: zapadneinfo.net)