Preživesmo još jedne Olimpijske igre.

A bilo je vala svega na njima.

Prvo i pre svega ona cela frka sa xy hromozomom kod ne jedne, nego više žena, od kojih su dve osvojile zlato u boksu, svaka u svojoj kategoriji. Šta je tu po sredi, šta nije, nemamo ni dan danas tačno pojma, ali znamo to da svojevremeno Jarmilu Kratohvilovu, koja i nije bila baš najženstvenija atletičarka na svetu, niko nije pitao da li je žensko ili muško. Čitajući komentare, mišljenja su svakako podeljena, od toga da je u pitanju veoma retko medicinsko stanje, do toga da je u pitanju prevara. Tačna istina nije baš jednoznačno utvrđena. Ono što verovatno najviše buni ljude, je da je obema takmičarkama bio zabranjen nastup na svetskom prvenstvu, ali ne i na ovogodišnjim Olimpijskim igrama. Ako ćemo pravo, ne postaje ženom neko kada navuče ženske haljine, treba tu mnogo više. Ako svakog meseca krv liješ, a žene znaju o čemu govorim, ako bi nekog da udaviš kad si u pms-u, predpms-u i postpms-u, pa još 520 ako, onda si eto možda žensko. Inače, slaba vajda. Isto tako, nije to baš toliko jednoznačno. Ako je zaista u pitanju medicinsko stanje, tu je najmanje kriv onaj ko ga ima.

Ali da ne drobim dalje o tome, najveći problem u celoj priči je da se nekada davno uopšte nije pričalo o tome, a sada se priča o svemu, pa i o onome o čemu nema ama baš nikakve potrebe.

Zapravo je moj stav veoma transparentan po tom pitanju.

Veoma pozdravljam različitosti svih vrsta, sve dok ne ugrožavaju nečije drugo bivstvovanje, a u to naročito spada veličanje svojih stavova akonto blaćenja nečijih tuđih. To nije sloboda izražavanja, to je zamaskirana demokratija, koja je najopasnija stvar na svetu, jer služi samo za varanje ljudi i proturanje devijantnih agendi.

Nego da se mi vratimo Olimpijskim igrama 2024. (opet, ponese me)

Neprikosnoveni, legendarni sad već, božijom promisli vođeni Novak Đoković osvojio je ono što mu je još nedostajalo, a to je olimpijsko zlato. Možete da ga volite i ne morate, ali da ga poštujete morate. Takav se skoro u sportu, ne samo u tenisu, neće roditi.

E sad dolazimo do košarke, oni koji su gledali, znaju koliko nam je malo falilo do olimpijskog zlata, međutim, u polufinalu smo naleteli na Amere i toliko je bilo očigledno da je bilo rešeno da oni moraju igrati u finalu, da su što se mene tiče slobodno mogli i da im podele odmah to zlato, da se ovi ostali ne zamaraju bez veze. Tu ništa nije bilo diskutabilno, igrali su sa osam igrača, od toga 3 sudije. Nema spora da igraju odlično, ali to veče smo mogli da ih pobedimo. Njima nisu sudili ni korake, ni faulove, Lebronko se stalno raspravljao sa sudijama, mi smo pri prvom prigovoru dobili tehničku i tako. Sve u svemu, nema smisla o tome dalje raspravljati, jer je to tako kako je i popravke nema. U svakom slučaju, naša bronza sija kao zlato za mene i verovatno ne samo za mene.

Svaka čast onim momcima kako su se pored svih nepravdi podigli i osvojili bronzu. I onda kao polemike, pijani su, nisu pijani, bla, bla. Pa pola vas pije i kad ne slavi ništa, a ne bronzu na Olimpijskim igrama.

Nego, ja bih nešto drugo da pomenem.

Definitivno nisam sportski novinar, ali volim sport i pratim ga, a i dugo sam se njim bavila. Međutim, ono što je meni privuklo pažnju je istraživačka priča novinske agencije Reuters, koja je objavljena pre nekoliko dana, a u kojoj se saznaje o tome da su američki sportisti imali dozvolu Američke antidoping agencije (USADA) da se takmiče i nakon pozitivnih rezultata koji su im otkriveni. Kako se navodi, agencija je navodno ugrozila integritet sportskih takmičenja, a dodatni problem je što su kompletnu situaciju pokušali da predstave kao da je urađena u saradnji sa Svetskom antidoping agencijom (WADA). Bilo je tu raznoraznih slučajeva sličnog tipa i ranije, ali je USADA tražila da se zbog bezbednosti takmičara ne izlazi sa tim u javnost, jer su bili zabrinuti za bezbednost sportista (čuj gluposti, a nisu bili zabrinuti za bezbednost ostalih sportista). Cela priča je dostupna u medijima, pa koga zanima, može da pogleda.

Ono što je bitno za ovu našu priču je činjenica da se doping kontrola američkih sportista razlikuje u zavisnosti od sporta, federacije, lige i takmičenja, što je veoma lako proverljivo. Pojedini sportisti podležu oštroj kontroli WADA, a drugi pak, u onim najbogatijim ligama mogu uz minimum rizika bez većih problema da koriste ne baš tako legalne supstance, najblaže rečeno. Sve to lepo možete pročitati i u njihovim medicinskim studijama, kao što su one PMC-a, to jest Pub Med Central-a. Takođe se puno podataka nalazi i na zvaničnoj stranici WADA.

S obzirom da je sve ovo tako nekako maglovito, mada ne bih bez dokaza nikog da optužujem, dolazi se do zaključka da oni sa parama bezmalo mogu da rade šta god im padne na pamet, da je na onoj pomenutoj utakmici neko mogao u svlačionici da povuče i neku crtu (ne mislim kredom), pa je veliko pitanje da li bi mu iko išta rekao. Interesantno.

A u američkoj košarkaškoj ligi sigurno da nema malo para.

E onda, Nikola Jokić je po svim statističkim podacima bio najefikasniji igrač Olimpijskih igara, pa je titulu MVP-a ipak dobio Lebronče. To me nešto jako podseća na ono kada je Joel Embiid  opet umesto Jokića poneo titulu MVP-a, pa se načisto survao u plej-ofu. Mogao je da ponese i neku titulu za jedinog MVP-a koji nije igrao u finalu konferencije. Oko Džokera našeg su uvek neke nepravde, ali ga to ne sprečava da dočeka svaki put svojih pet minuta. Biće toga još.

Ono što je mene lično jako obradovalo, to je da je presimpatični srpski košarkaš Aleksa Avramović proglašen za najboljeg defanzivca Olimpijskih igara u Parizu. E tako. Zaslužio je tu titulu stostruko!

Što se tiče vaterpola, tu lepo svi mogu slobodno da nam pljunu pod prozor, jer su naši Delfinosi osvojili zlato u Parizu treći put zaredom i pokazali svima kako se igra vaterpolo. Nema tu puno ni komentara niti bilo čega, lekcija održana, izvolite doći opet. Toliko.

Nećemo zaboraviti ni naše strelce Zoranu Arunović i Damira Mikeca koji su osvojili zlato, niti srebrnu tekvondistkinju Aleksandru Perišić koja je doduše malo preterala sa plakanjem zbog srebra ( jer je došla po zlato, pa ko nije), ali dobro, ko zna koje su emocije izbile iz nje, ne možemo osuđivati, mlada je, naučiće.

Sve u svemu, pet medalja za ovu malu zemlju, malo li je. Sijaju najlepšim sjajem.

I mogu vam reći, ne znam kako vi, ali ja se brate mili sva naježim kad čujem onu našu himnu i vidim onu našu zastavu kako se diže i srce i duša mi se ispune ponosom! Neka su ti mladi ljudi koji su toliko toga uložili u sebe i sport popeli svoju zemlju na tron! Oni su nam najveći i najbolji ambasadori. Ne bih da prljam ove redove u kojima su oni veličani, pominjanjem razne gamadi i tu ću se zaustaviti.

Ono što je mene lično oduševilo načisto, to je što će na zatvaranju svirati Red Hot Chilli Peppers, s obzirom da će naredne Olimpijske igre biti u Los Angelesu, a ko bi ga bolje od njih predstavio. Nije tajna da sam njihov veliki fan, pa uživajmo večeras.

I neka nam živi ova naša Srbija, ovakva, kakva je u sportu!

Ovo ostalo, da zaboravimo i pustimo niz vodu, nadajmo se vrlo uskoro.

Olimpijske igre 2024. u Parizu (Foto: olympics.com)