Andor Varga je odrastao u Staroj Moravici, malom selu na severu Bačke, gde je završio osnovnu školu i sanjao o tome da postane pilot. Svesno je izabrao Srednju medicinsku školu u Subotici i trasirao sebi put ka pilotskoj dozvoli. Ovo je priča o njegovom ostvarenom snu iz detinjstva, koju je sam, svojim rečima ispričao.
„Već u detinjstvu sam viđao iznenađenje na licima ljudi kada sam sa bilo kim podelio moj san da letim, to jest, postanem pilot. Naravno, razumljivo je da su se mnogi čudili tome, kako dečak iz malog vojvođanskog sela dolazi do odluke da izabere pilotsko zanimanje, a da nikada nije imao neposredno iskustvo sa letenjem, a i jedva je nekoliko puta sedeo u avionu, bio na aerodromu. Takođe nisam ni poznavao nikoga ko se bavio sličnim zanimanjem. Malo ljudi je ozbiljno shvatilo ovu moju odluku. Međutim, ja nikada nisam dozvolio da moja motivacija ugasne, buljio sam u nebo kad god sam mogao. Pitao sam se gde lete te velike mašine, koje su u daljini izgledale samo nekoliko milimetara velike i sanjao sam da ću jednog dana upravo ja sedeti na pilotskom mestu“ – priseća se Andor svojih početaka.
Kao što je i sam napomenuo, Andor se veoma svesno još u mladosti pripremao za karijeru pilota. Prikupljao je informacije da ostvari svoj san, informisao se o očekivanjima koja jedan pilot mora da ispuni.
„Sama pilotska obuka je relativno skup i težak proces, pa sam kao najlakši put video to, da se prijavim za stjuarda. Naravno, taj posao takođe podrazumeva mnogo ispunjenih uslova, uključujući poznavanje stranih jezika, odgovarajuće zdravstveno stanje i bezbroj drugih veština koje su neophodne za dati posao. Naoružan ovim informacijama, rano sam počeo svesno da se pripremam za ono što sam želeo da radim. Ovo je, između ostalog, uticalo i na moj izbor srednje škole, pa mogu da kažem da sam se za srednju medicinsku školu opredelio zbog toga, jer je osnovno poznavanje prve pomoći i zdravstvene nege velika prednost prilikom prijavljivanja. Naravno, to nije bio jedini razlog zbog kog sam se opredelio za ovu srednju školu, jer me je i zdravstvo zanimalo, samo što nisam u tome video svoju budućnost. Tokom srednje škole sam nekoliko godina pohađao časove engleskog jezika u jednoj drugoj školi, na šta mi je često odlazio i dobar deo letnjeg raspusta. Po završetku opšteg smera srednje medicinske škole, odmah sam se prijavio na konkurs za stjuarda, te sam se zahvaljujući dobijenom poslu ubrzo našao na Bliskom istoku. Preselio sam se u zemlju za koju ranije skoro da nisam ni čuo i upao u kulturu o kojoj nisam mnogo znao. Danas znam da je to bila jedna od najboljih odluka u mom životu, a koja je bila neophodna za ostvaranje mog sna.“
Andor je kao stjuard radio dvanaest godina, proputovao svet, proveo više od 12 000 sati u vazduhu, vanredno završio psihologiju, i što je najvažnije, ostvario svoj san iz detinjstva, to jest, završio obuku za pilota.
„Na osnovu onoga što se moglo čuti ranije, mnogi ljudi zaključuju da je jedini način da se postane pilot kroz službu stjuarda. Naravno da to nije slučaj, zapravo ove dve stvari nemaju mnogo veze jedna sa drugom. Postoji nekoliko načina za obuku. Jedna od opcija je da neko sam organizuje svoje školovanje, odnosno da nije vezan za avio-kompaniju, a nakon dobijanja pilotske dozvole priključi se nekoj kompaniji, to jest, konkuriše kod njih. Druga opcija, koja je danas popularna je da se neko prijavi kod neke kompanije. Ovo se zove Pilotski program za kadete. Nakon uspešno položenog prijemnog ispita, avio-kompanija organizuje obuku, a obično obezbeđuju i posao. U oba slučaja treba ispuniti mnogo uslova i proći niz skrininga, uključujući fizičku i psihičku spremnost, psihometrijske procene, demonstraciju matematičkog, fizičkog i tehničkog znanja, kao i posedovati savršeno znanje engleskog jezika. Kao i u prijemnom za stjuarda, i ovde se procenjuje sposobnost podnosioca zahteva da radi sa ljudima i u grupama. Ja sam išao onim prvim putem, odnosno, samostalno sam izabrao školu i sam sebi organizovao školovanje. Dakle, morate proći kroz nekoliko nivoa, da biste dobili pilotsku dozvolu za javni saobraćaj. Prvi korak je dobijanje dozvole za privatnog pilota, što se dešava na relativno malom jednomotornom avionu. Nakon teorijske pripreme i položenih ispita, najuzbudljiviji deo dolazi kada se dogodi prvi let, kada potencijalni pilot može po prvi put da upravlja avionom, u početku naravno, u prisustvu instruktora. Kasnije, uz neophodnu vežbu, to treba da uradi samostalno.
Za ovu obuku sam odabrao jednu školu u Južnoj Africi. Otišao sam u Johanesburg otprilike godinu dana pre nego što sam zvanično dobio svoju prvu dozvolu.”
Andor Varga na radnom mestu (Foto: csaladikor.com)
Pilotsku dozvolu za javni saobraćaj Andor je dobio u Mađarskoj, ali je na prvi posao u ovoj struci morao da čeka šest godina.
„Za dobijanje pilotske dozvole za javni saobraćaj potrebno je 100 sati samostalnog letenja, noćnog letenja, dobijanje dozvole za letilice sa više motora i obuka za instrumentalno letenje. Pored toga, potrebno je završiti 14 prilično teških teorijskih predmeta, što je mnogima možda i najteže. Za dobijanje ove diplome dugujem veliku zahvalnost pilotskoj školi u Segedinu, gde su mi pružili veliku podršku. Kada sam dobio diplomu, bio je to taj trenutak kada sam osetio da je sve na svom mestu i da sam ostvario svoje snove. Tada još nisam imao pojma da teži deo tek dolazi. Puno puta možemo pročitati da je profesija pilota jako tražena, ali je ponuda manja, a vredi napomenuti i to da nedostaje iskusnih pilota. Nažalost, jedan pilot sa novostečenom pilotskom dozvolom, a bez sati letenja, nije uvek privlačan avio-kompanijama, tako da čekanje na prvi posao može potrajati godinama. Međutim, dobra vest je da ako je neko dovoljno uporan da završi ovu ne uvek laku obuku, može biti siguran da je sposoban i posao da dobije. Možda ovih šest godina koje sam proveo u čekanju na posao zvuče kao dug period, ali kada o tome razmišljam kao o ostvarenju mog sna, mogu sa sigurnošću reći da je vredelo svakog trenutka.“
Na kraju razgovora, Andor je podelio sa čitaocima i uzbuđenje svog prvog samostalnog leta.
„Prvi samostalni let, kao što mu i samo ime govori, odvija se bez instruktora. Zapravo tek tada čovek shvati da sam vozi tu mašinu, a i može da računa samo na sebe. Šta god da se desi, sami morate to da rešite i bezbedno spustite avion na zemlju. Naravno da je uzbuđenje u tim trenucima ponekad praćeno i blagom strepnjom. Na mene je najveći utisak ostavio prvi samostalni navigacioni let, što se ne sastoji samo u tome da kružite oko dobro poznatog aerodroma, već morate da preletite dužu rutu do udaljenijih aerodroma i vratite se nazad do tačke polaska. A sve to treba uraditi pomoću mape, uređaja zasnovanog na jednostavnom magnetnom kompasu i štoperice. Za ovu rutu čovek mora dobro da se pripremi, unapred izračuna magnetni pravac do svake tačke, rastojanje, uključujući i brzinu vetra i mnoge druge stvari. Tačnost je takođe veoma važna, jer od sekundi ili slabe sile vetra i promene smera može zavisiti da li čovek leti u pogrešnom smeru i ne ka nameravanoj destinaciji. Ovaj let sam obavio u Južnoj Africi, gde zapravo ni ne postoji naseljena zona između aerodroma. Morate da letite iznad planina i šumovitih područja, ponekad bez pokrivenosti kontrole vazdušnog saobraćaja. Uz manje i veće komplikacije, uspešno sam obavio ovaj zadatak i stekao iskustvo života. Tokom letova sa sličnim izazovima, pilot ne samo da stiče praktična znanja, već uči mnogo i o sebi, svojim sposobnostima i ograničenjima.“
Andor trenutno ponovo živi u Kataru i radi za kompaniju u kojoj je bio stjuard 10 godina. Ovaj put međutim, sedi u pilotskoj kabini, za komandama modernog putničkog aviona.
Valentina Nađ
Andor Varga (Foto: csaladikor.com)
