Ćutimo: ako kasni plata, ako treba da fotografišemo glasački listić, ako nema mesta u bolnici, ako nas povređuju na protestima, ako nemamo adekvatan kvalitet vode za piće, ako naše reke zagađuju, ako tetka iz Kanade pošalje novac, ako nestane snimak na naplatnoj rampi.
Zato nemamo pravo da pitamo u vezi žrtava, zašto su ćutali do sada, već ih moramo podržati da progovore kada budu spremni.
Pre više od tri i po godine, voditeljka je ovim rečenicama započela dnevnik Nove TV.
A, je li, mi ćutimo i: ako nam deca idu u škole opasne po život, ako udžbenici na mađarskom jeziku kasne mesecima, ako nekog, slikovito rečeno, udari voz, ako takvi dobiju nagradu, a koji su se ranije, po sopstvenom priznanju, stideli da govore pred Mađarima zbog svoje prošlosti, ako nas unapred obaveste da je konkurs suvišan, već je odlučeno ko će biti glavni urednik, ako se manjak koji proizilazi iz pravljanja (javnog) preduzeća nadoknađuje podizanjem komunalnih dažbina, ako se konstra-selekcija odvija pred našim očima.
Čak bi se moglo reći i da je u zlatno doba, ćutanje zlato. Može, zašto da ne, najveći deo ljudi to radi. Međutim, ne misle na to, da svakim ćutanjem samo pojačavaju to, da će im deca i unuci raditi u nekoj drugoj zemlji. A kada se to desi, onda je zaista već džaba govoriti, onda ostaje samo ćutanje i tišina.
Vredi li toga?
Šandor Maraj
Luminal
Ovo je već tišina. Srce još kuca, muca.;
Uvek sam znao: „ja“ i nisam ja.
Srce, ova troma težina, vuče me na dole.
Šta je ispod? Još jedna površina? Analogija?
Pašćeš u vekove brže
Nego zatvorenik na konopcu svog sna.
Rode Božiji! Cvili, plači. Jadniče.
Ime ti je prekrilo blato i svetlost.
Bio si čovek, toliko. Dole te Njegova bela
ljubazna ruka čeka u zaslepljujućoj tami.
Mozak te vuče, kao leš kamen,
Ovo groblje je dublje nego zemlja.
I kao mumiju usamljenost milenijuma,
Uvijaš se u slepi osmeh sna,
I ti se već osmehuješ. I to je to?
Zujanje, malo jače od ničega,
Dok zaiskri ova šačica sveta…
(a to je samo jedan nerv, koji svetli)
Ćutimo (Foto: stock.adobe.com)
