Judit Kadar je već dvadeset pet godina na čelu Kulturno umetničkog društva Petefi Šandor u Oromu, a skoro isto toliko radi i kao učiteljica u lokalnoj Osnovnoj školi Aranj Janoš. Svojom profesijom se bavi čistog srca i s ljubavlju, a isto tako vodi i pomenuto Društvo. Kao osoba je otvorena i fleksibilna, voli da spaja prošlost sa sadašnjošću i beskrajno je ponosna na svo nasleđe koje su nam preci ostavili.

Kada i kako ste dospeli na čelo Kulturno umetničkog društva Petefi Šandor?

-Imala sam dvadeset pet godina kada sam dospela na čelo Kulturno umetničkog društva Petefi Šandor u Oromu, a na molbu tadašnjeg predsednika mesne zajednice. Moram priznati da mi je kao studentkinji u početku to delovalo kao veliki zalogaj, ali sam se vremenom uhodala. Od tada je prošlo više od četvrt veka, a danas ne bih mogla da zamislim svoj život bez Društva. Očuvanje tradicije i negovanje mađarske kulture igrali su centralnu ulogu u našim životima još od mog detinjstva. Moj otac je rođen u selu, podržavao me je u svemu, kao i moja majka, koja je rodom iz Horgoša. Oboje su bili otvoreni prema svetu i tome su nas i naučili, kao i da budemo spremni da pomognemo. Bilo im je važno i da daju, da sredinu u kojoj žive učine boljom.

Šta je vaš primarni cilj?

-Sve ovo preneti, odnosno da pokažem mladima koliko je važno čuvati naše nasleđe. To je u ovom digitalnom svetu težak zadatak, gde većina ljudi svoj mobilni telefon smatra dobrim saputnikom. Premda je svet onakav kakvim ga mi napravimo. To takođe znači da treba da se stopimo sa prirodom, da vodimo računa o svojoj okolini, da negujemo svoju tradiciju i znanje, bilo ono teorijsko ili praktično. Važno je da budemo ponosni i volimo ono što je naše, što je zbog nas postalo ono što jeste. Mislim da je ovo najvažnije za jedno udruženje.

Što se tiče rada Društva, šta treba posebno istaći?

-Dom kulture služi kao mesto za aktivnosti udruženja, tako je bilo i nekada, a tako je i sada. Bio je i ostao dom čitalačkih krugova, krugova narodnih pesama, folklornih, glumačkih, grupa za rukotvorine. Pored ovoga, mesto je i za prezentacije, balove, rođendane, venčanja i razne proslave. Pored ovoga, naša biblioteka takođe dobro funkcioniše, ima puno knjiga za decu i odrasle, koje su na raspolaganju i mladima i starijima. Društvo je takođe redovno zastupljeno na lokalnim i regionalnim kulturnim manifestacijama. U selu postoji i šahovski klub, koji je uglavnom popularan među muškarcima, mada se u poslednje vreme rado uključuju i deca i majke. Bili bismo veoma srećni kada bi se Dom kulture u skorije vreme kompletno renovirao, što bi bilo preko potrebno.

Druga veoma važna lokacija je seoska kuća, u kojoj i sada boravimo, tokom ovog intervjua.

-Nju smo napravili pre nekih petnaestak godina, a samu kuću smo putem tendera kupili od jednog starijeg para, te smo je putem istog i renovirali. Tada smo joj dali ime Živa seoska kuća, jer je to mesto gde se susreću prošlost i sadašnjost. Dragocenosti koje se mogu ovde videti Društvu su poklonili ljudi koji žive u selu i okolnim naseljima, a koje su dobili od rodbine ili nasledili. Tako oživljavamo i prošlost. Nova građevina koja pripada seoskoj kući pogodna je za organizovanje raznih kampova, radionica, susreta, degustacija, održavajući tako sadašnjost živom. Prelepo, veliko, prostrano dvorište, natkrivena terasa i novi deo zgrade dizajniran kao kuhinja su ono što otelovljuje ovaj poseban stil.

Seoske kuće postoje ili će postojati uskoro u skoro svakom naselju u opštini. Po čemu je ova u Oromu posebna?

-S jedne strane, nalazi se u centru, lako je dostupna, škola i vrtić su u blizini, tako da deca i nastavnici mogu lako da je posete, čak i za jedan školski čas. S druge strane, u svako doba ga mogu posetiti i turisti, kao i meštani sela i njihovi rođaci koji dolaze izdaleka. Vrata su otvorena za svakog, bilo kada. Pored toga, od proleća do jeseni služi i kao dom manjim udruženjima i grupama koje deluju u okviru Društva. I na kraju, ali ne i najmanje važno, riznica je veoma posebna, sa mnoštvom unikata, od narodnih nošnji do starih alata, knjiga, vezene posteljine, stolnjaka i šoljica. Sve ovo može biti zanimljivo i deci na ekskurziji, a i njihovim pratiocima.

Koliko su meštani otvoreni za događaje koje Društvo organizuje?

-Jedan deo njih je veoma otvoren, postoji snažno jezgro koje se pojavljuje na svakom događaju, daje svoj udeo u organizaciji i unapređuje reputaciju sela. Naravno, kao i svuda, ima i onih koji su manje aktivni. Nažalost, dobar deo mladih se nastanio ili u Mađarskoj ili u inostranstvu, ali oni koji su ostali ovde su entuzijastični, uslužni i gostoljubivi, a važno im i očuvanje tradicionalnih vrednosti. Pored lokalne samouprave, uz finansijsku podršku lokalne zajednice i uz pomoć raznih konkursa, uspeli smo da realizujemo programe koji su podjednako privlačni za sve strarosne grupe. Udruženja su počela da se razvijaju, uspela da prošire svoju delatnost i tako Orom stave na mapu opštine. Ovo selo je oduvek bilo poznato po vrednim, radnim ljudima. Onomad je bilo ispunjeno ljudima koji su u to vreme živeli na salašima, a koji su ga i učinili onim što je danas: ljupkim, malim, ali živopisnim okruženjem.

Sigurno da su naše obrazovne i javne ustanove, udruženja, crkve i ulice za primer, zahvaljujući ljudima koji ovde žive i rade. Odavde se autobusom i vozom može lako stići do Subotice, Sente ili Kanjiže, jer su veze dobre. Nadamo se da će sve pomenuto postati sve privlačnije mladima. Naravno, to bi zahtevalo i otvaranje radnih mesta, finansijski adekvatnih. Na sreću, sve je više onih koji su trenutno u inostranstvu, ali bi u dogledno vreme želeli da se nastane ovde.

A kada smo već kod zajednice, ne možemo da ne pomenemo i Malomfestival.

-Tako je, ovaj festival je sada postao jedan od obeležja sela. Svake godine na njemu učestvuje sve više ljudi, kako preko granice, tako i odavde. Reč je o jednom živopisnom, zanimljivom, ali i opuštenom događaju sa dobrom energijom, koji Orom oseća svojim. Upornost mladih ljudi čiji je ovo jednom bio san, nije bila uzaludna, već je urodila plodom. Ipak, neosporno je da je trebalo mnogo vremena da se Kulturno umetničko društvo Petefi Šandor pridruži ovom festivalu na način koji je bio u skladu sa našim sopstvenim procedurama i vrednostima, kao i sa festivalskim. Danas već mogu da izjavim da znamo gde nam je mesto u svemu ovome. Na primer, u dvorištu seoske kuće obitavaju neki od kampera, članovi udruženja kuvaju za njih, a i mi izlazimo na festival, sviramo, pevamo, držimo zanatske radionice, družimo se, pomažemo gde možemo. Tri dana ljudi bosonogi mogu slobodno da se izraze, da budu svoji. Ovde nije važno odakle dolazite, čime se bavite i kako izgledate. Svi su prihvaćeni. Svi traže taj svoj koren, tu vrednost. Mislim da sada mogu da kažem da smo mi Oromčani konačno dorasli „zadatku“.

Tamara Poša

Foto galerija:

Judit Kadar: Vrednosti u seoskoj kući Društvu su poklonili ljudi koji žive u selu i okolnim naseljima, a koje su nasledili od rodbine ili prijatelja, na taj način oživljavajući prošlost (Foto: privatna arhiva)