Da stvar bude još gora, ni u narednim mesecima se ne očekuje poboljšanje, s obzirom da je i do sada mnogo ljudi izgubilo svoja radna mesta, i ovaj broj će se zasigurno i povećati. Drugim rečima, sve više i više ljudi neće plaćati poreze na doprinose, niti doprinose…

Nećemo puno pogrešiti u tvrdnji da na ovom suženom Balkanu nema mnogo punoletnih građana koji se ne bi obradovali dinarskoj protivvrednosti od sto evra, koja je pala sa neba. Naravno, bilo je i onih, koji su – iz ko zna kog razloga – odbili, tačnije, nije im bio potreban ovaj „poklon“, potpuno gubeći iz vida neopozivu okolnost da su u poslednje tri decenije oni koji su i trenutno na vlasti imali značajnu ulogu u osiromašenju građana. To jest, ovu napojnicu smo itekako zaslužili.

Rukovodstvo države je samo u ovu svrhu posegnulo duboko u naše džepove, te je prvi put izdvojilo 60 milijardi dinara za kupovinu glasova na ovaj način jedva prikrivenu, a onda – videvši ogroman entuzijazam za novcem – dodali su još 10 milijardi. Tome je prethodilo da je država penzionerima isplatila po četiri hiljade dinara, što iznosi otprilike sedam milijardi dinara.

U cilju ublažavanja ekonomske krize izazvane epidemijom, vlada je obećala (i ispoštovala), da će preuzeti na sebe isplatu minimalca svim radnicima, a u isto vreme je odložila plaćanje dospelog poreza do sledeće godine.

Nepotrebno je možda i reći, da su ovi rashodi, ili nedostatak jednog dela prihoda, prilično uticali na državnu blagajnu, ali u prva četiri meseca ove godine vlasti nisu ni računale na to, jer su se na pragu izbora trudili da dokažu da su finansije države u redu, štaviše, da ima i za ranije nepoznate izdatke. Ovu činjenicu (?) su vlasti, a posebno predsednik, često naglašavali. Međutim, nije bilo ni reči o tome da su u međuvremenu uzeli kredit od dve milijarde evra, koji treba vratiti u roku od sedam godina. Tako da su time uspeli da zakrpe nastale rupe na džaku, čak je nešto i preostalo. A ovo „preostalo“ je bilo hitno potrebno, jer je država zbog epidemije imala takve izdatke, koji prošle godine, kada je usvojen ovogodišnji budžet, nisu mogli biti planirani.

U međuvremenu, nismo bili informisani ni o tome da je došlo do skoro spektakularnog povećanja javnog duga Srbije. Prema najnovijim podacima (priznatim od njihove strane), ova stavka rashoda je činila 52,4 procenta vrednosti ukupnog proizvoda u državi, s tim da je ovaj podatak iz gore navedenih razloga već stvar prošlosti.

Da stvar bude još gora, ni u narednim mesecima se ne očekuje poboljšanje, s obzirom da je i do sada mnogo ljudi izgubilo svoja radna mesta, i ovaj broj će se zasigurno i povećati. Drugim rečima, sve više i više ljudi neće plaćati poreze na doprinose, niti doprinose… Sve će to jako uticati na državnu blagajnu, a prema nekim stručnjacima, ne bi trebalo previše da se iznenadimo, ako javni dug dostigne šezdeset procenata vrednosti bruto proizvoda.

Naravno, bili smo mi već i u težim situacijama od ove, ali su tada pažnju ljudi sa bede skrenuli ratni događaji. Sada međutim, nema rata i oni u ministarstvima moraju se prilično bacati u razmišljanja o tome čime da „omame“ ljude tako da ne primete da se problemi samo pogoršavaju.

„Verni“ mas – mediji, već su pronašli temu vezano za ovo. Zvaničnici Svetske banke zaključili su da će ekonomski pad u Srbiji ove godine biti 2,5 odsto, dok u ostalim zemljama Zapadnog Balkana može doći do recesije i od 5,6 odsto. Ovo obrazloženje je pomalo nalik na onu narodnu, kada je uginula seljakova krava, ali je susedova još više uginula.

Stručnjaci koji razmišljaju razumno (a ne politički!) vrlo su oprezni zbog očekivanih gubitaka, pa i dalje ističu da mnogo toga zavisi od daljeg širenja epidemije, jer ako bolest ne uspemo da savladamo, troškovi mogu porasti do velikih visina. Da i ne govorimo o tome da bi desetine hiljada ljudi moglo ostati bez posla i zarade, što takođe može rezultirati padom državnih prihoda.

Iako vlada pokušava da nađe neki lek za ublažavanje ekonomskih teškoća, pitanje je koliko će to biti korisno. Naime, iznos od 5,2 milijarde evra namenjen za pomoć malim i srednjim preduzećima je ogromna suma, ali ni ona čak neće biti dovoljna za zadržavanje radnih mesta i nadoknadu izgubljenih. Bili bi potrebni novi izvori, ali na domaćem „tržištu“ se jedva već može naći novac koji bi mogao da se iskoristi u ovu svrhu. A ovo sa sobom povlači nova zaduživanja na međunarodnom finansijskom tržištu. Međutim, treba imati u vidu i to, da pandemija ne utiče samo na Srbiju, to jest, uskoro će i drugi, oni sa manje moćnim ekonomijama stajati u redu pred Međunarodnim monetarnim fondom, Svetskom bankom i drugim finansijskim institucijama. Naime, ima zemalja čiji spoljnotrgovinski saldo jeste više nego pozitivan, ali ni one neće razbacivati svoj novac. One dobro poznaju zakon ponude i potražnje, pa ako potražnja za njihovim novcem bude u porastu, kamatne stope će rasti, a zemlje koje koriste ovakve injekcije mogu relativno brzo upasti u vrtlog zaduženosti. Ni Srbija nije izuzetak. Štaviše!

Upravo zbog toga bi bila velika greška verovati u to, da će se naknade zaposlenih u javnom sektoru, kao i penzije, povećati u doglednoj budućnosti.

Postoji još jedno rešenje, ali neka nas dobri Bog sačuva od njega, a to je izdavanje novca bez pokrića. O posledicama ovoga bi mogli govoriti sredovečni i stariji ljudi, naime o tome da smo mi već bili milijarderi, samo što zbog toga samo što nismo umrli od gladi.

Dakle, rukovodstvo države nas je darovalo dva puta, ali će ta velikodušnost kasnije (ili pre) ranije, imati svoju cenu.

Mihalj Bot (Slobodna reč)

Prevela: Ljudmila Janković Gubik

Foto: Pixabay