Procenjuje se da je broj Mađara koji žive u Vojvodini praktično samo između 120 i 180 hiljada. O ovom je nedavno na okruglom stolu za manjine koji je organizovao VM4K, a na kom su učesnici razgovarali o trenutnom stanju dela nacije, govorila i Irena Gabrić Molnar, sociološkinja i univerzitetska profesorka.
Sa njom smo razgovarali o razlozima i mogućim načinima zaustavljanja iščezavanja stanovništva.
Trideset godina emigracije je poprimilo masovne razmere
Prema popisu stanovništva iz 2011. godine, u Srbiji je još živelo 250.000 Mađara. Da li se to za devet godina smatra značajnim smanjenjem i ako da, kakve će biti posledice po zajednicu?
-Natalizam je u našem regionu slab, dok su emigracija, pa čak i sa tim povezana društvena mobilnost, ogromne. Iseljavanje među Mađarima u Vojvodini (pored lošeg i odloženog rađanja dece), kontinuirano je već pola veka, a u poslednjih trideset godina je masovno. Prema mojoj proceni, u poslednjoj deceniji je našu zajednicu trajno napustilo 5.000 do 6.000 hiljada ljudi godišnje, čak i ako podaci Zavoda za statistiku Srbije to ne pokazuju, jer većina njih nije odjavila adresu. Ovo od 2011. do danas znači smanjenje od otprilike 50.000 (trajno) stanovništva. Takođe procenjujem da ima između 20.000 – 50.000 ljudi koji putuju mesečno, nedeljno ili dnevno, između Austrije, Mađarske, Nemačke i svoje domovine, jer su postali privremeni ili povremeni radnici u inostranstvu. Oni više ne žive kontinuirano i po načinu života u svojoj domovini. Na primer: na graničnom prelazu Horgoš – Reske, procenjeni broj putnika koji putuju u Mađarsku na posao je 10 – 15 hiljada. Pogranično migraciono područje prema Mađarskoj (u rasponu od oko 30 – 50 kilometara) decenijama je već jednosmerno.
Da li pogranična migracija ima specifične karakteristike?
-Tipični tipovi migracija formirani u srpsko – mađarskom pograničnom području su po statusu sledeći: doseljenici nastanjeni u Mađarskoj (na duži ili trajni boravak, uglavnom dvojni državljani), oni koji su se preselili, ali i dalje cirkulišu (često idu kući, radnici koji žive u stambenim objektima); nadalje sezonski migranti, privremeni radnici (od tri meseca do godinu dana); ne u poslednjem redu učenici, studenti i konačno stariji koji prate svoju decu. Većina ljudi koji su se preselili u Mađarsku je pronašla posao u trgovini, u servisima motornih vozila i u prehranbenoj industriji. U našim istraživanjima, putem upitnika, pokazali smo etnocentričku prirodu migracija, odnosno, južni Mađari su uspostavili kontaktne zone u potrazi jedni za drugima. Taj kontaktni kapital ili komunikaciona mreža su veoma značajni. Takođe se dogodila i masovna tranzitna migracija u zapadnu Evropu, odnosno vojvođanski Mađari žele da se presele iz Mađarske u zemlje EU, uglavnom zbog motivacije za rad i dohodak ili izgradnju karijere.
Na koji način bi se ovaj proces mogao zaustaviti ili preokrenuti?
-Fenomen koji je nepovoljan je da oni koji privremeno rade u inostranstvu imaju bolje kvalifikacije od onih kod kuće. Danas se ova slika još i pogoršava, jer u zemljama domaćinima više nema potražnje za nekvalifikovanom radnom snagom. Jedna od direktnih šteta izazvanih migracijom radne snage je finansijski gubitak zemlje iz koje odlaze stručnjaci, a koja je potrošila mnogo novca na obuku istih, jer gotovi stručnjaci koriste svoje znanje u drugim zemljama. Na konferenciji sam naglasila, da će nam biti potreban program za dijasporu koji sveobuhvatno analizira situaciju prouzrokovanu emigracijom među Mađarima u Vojvodini. Dalje, moramo uspostaviti strateški plan, kako bismo planirali zadržavanje kvalifikovanih intelektualaca i preduzetnika. Za to postoji nekoliko mogućnosti: otvaranje odgovarajućih (dobro plaćenih) radnih mesta ili malih i srednjih preduzeća u domovini. Program fondacije Prosperitati je dobra polazna tačka, ali još uvek treba da se proširi velikim ulaganjima i tehnološkim razvojem, otvaranjem novih radnih mesta. Potrebno je razraditi opciju povratka za emigrante (return option), a istovremeno proširiti i komunikacione veze intelektualne mreže dijaspore (diaspora option, diaspora network).
Za uspeh u Srbiji nije dovoljna stručnost, potrebna su i poznanstva
Na konferenciji ste rekli da materijalno i socijalno tapkanje u mestu karakteriše poslednjih dvadesetak godina. Šta je uzrok tome, kako bismo mogli da napredujemo?
-Većina srpske/vojvođanske emigracije u inostranstvo u poslednje dve decenije može se objasniti ekonomskim razlozima. Povećana migracija i nepovoljni procesi na tržištu rada mogu se smanjiti poboljšanjem društveno – političke i ekonomske klime u Srbiji i otvaranjem novih radnih mesta, ali ne vidimo nikakve znakove toga. Ako bi životni standard kod kuće porastao, ljudi bi manje odlazili ili bi se čak i vraćali. U vojvođanskim oblastima naseljenim Mađarima vredi videti i planirati obim i tempo investicija. Kada bi nove investicije mogle da povećaju kvalitet života i zarade, ljudi bi ostali. Za mlađu generaciju su takođe važni i kvalitet obrazovanja i izgledi za karijeru. U cilju toga, da mađarska omladina ne bi odlučila da nastavi studije u inostranstvu, možemo još da uradimo toliko, da otvorimo nove mađarske ili dvojezične smerove u srednjem i visokom obrazovanju u Vojvodini, koji su naravno potrebni i poslodavcima u regionu. U svakom slučaju vredi podići nivo školovanja. S druge strane, da bi bili uspešni na tržištu rada, nisu potrebne samo dobre veštine, već i znanje srpskog jezika i kontaktni kapital, ili kako mi kažemo poznanstva. „Princip šuraka, kuma, dobrog prijatelja“ takođe je česta pomoć među slovenskim nacijama pri zapošljavanju. Nacionalni i partijski kadrovi zaposleni su u javnim institucijama sa mnogo većim „samopouzdanjem“ od manjina nepoznatih u svojoj lojalnosti.
Kako različite investicije mogu poboljšati situaciju?
-Sa stanovišta mađarske zajednice u Vojvodini, posebno treba istaći ulaganja matične zemlje kroz aktivnosti Fondacije Prosperitati. Program je, između ostalog, raspisao tender za startup kompanije. To može značiti relativno malo kapitala, ali veliko znanje, inicijativu i brz rast. Ako ova kreativna preduzeća uključuju relativno veliki broj ljudi, posebno mladih, onda je veća šansa da preduzetnici iz tog područja stanu na svoje noge. Potencijalne vlasnike firmi treba obučiti, a zatim se prijaviti za podršku za osnovna sredstva na osnovu maštovitog poslovnog plana. Većina novoosnovanih firmi nema svoja sredstva, što znači da treba obezbediti početni kapital. Na taj način bismo, umesto državnih radnih mesta, mogli da povećamo porodična preduzeća, poljoprivredne zajednice, prodajne mreže, turističke centre i nove uslužne delatnosti.
Da li postoje podaci o tome koliko je za Mađare u Vojvodini tipično da se sele iz sela u grad? Ako da, kakve su posledice i kakvu će ulogu imati novo Ministarstvo ruralnog razvoja u sprečavanju ovoga?
-Prelazak iz sela u grad posle Drugog svetskog rata, započeo je industrijalizacijom u Jugoslaviji, uključujući Srbiju i Vojvodinu. To od tada traje, jer je i mladim ljudima povoljnije da se obrazuju i zaposle u gradovima. Već šezdesetih i sedamdesetih godina, vojvođanski Mađari su se masovno selili u najbliži mali grad, ili u Vojvodini od juga prema severu. Subotica i Senta su oduvek bile popularna odredišta za Mađare. Nažalost, sela su ispražnjena. To je generalna pojava, u južnim delovima Srbije već i nepovratna. Novo Ministarstvo ruralnog razvoja se suočava sa velikim izazovima u Srbiji, jer nije moguće vratiti mlade ljude u napuštene kuće bez podsticajnog programa ekonomskog razvoja, bez otvaranja novih radnih mesta, infrastruktura se ne razvija i ne grade se dobri putevi prema gradovima.
U Vojvodini je kupovina seoskih kuća veliki korak za mlade parove poslednjih godina. Pokrajinski tenderi već nekoliko godina podržavaju mlade parove u kupovini praznih seoskih imanja koja će biti obnovljena, ukoliko barem jedna strana nije još navršila 45 godina. Ovim potezom država pokušava da pojača poljoprivredne aktivnosti ili preradu hrane. Novi ministar ruralnog razvoja je ovih dana izjavio, da mladi poljoprivrednici mogu besplatno iznajmiti do 50 hektara neobrađene, državne obradive zemlje koja nije u upotrebi. Međutim, poljoprivrednici će imati obavezu, da zemljište koriste u skladu sa standardima poljoprivredne politike, odnosno da zaseju ono što je državi potrebno.
Zahvaljujući Fondaciji Prosperitati, pokrenuto je nekoliko preduzeća, a ojačala su i veća preduzeća, međutim, još uvek ima mnogo onih koji putuju na posao sa severa pokrajine. Da li bi bilo važno to promeniti, a ako da, zašto i kako?
-Tenderi Fondacije Prosperitati su započeli početkom 2016. godine i od tada je prošlo sedam krugova za konkurisanje. Definisani su ciljevi i pravni naslovi svakog kruga. Bila su dva pravna naslova koja su objavljena u najvećem broju konkursnih krugova. Jedan od njih se odnosio na poljoprivredu, a drugi na sticanje imovine od strane mikro i malih preduzeća. Javne tribine su otkrile, da je na početku ciklusa nadmetanja najveća potražnja bila za kupovinom poljoprivredne mehanizacije. Iz pobedničkih prijava se vidi da je malo poljoprivrednih podnosilaca zahteva planiralo investiciju koja je dostigla gornju granicu iznosa za koji se može podneti zahtev. Većina je bila oprezna, pa su se prijavili za manji iznos, što je takođe umanjilo učešće. U slučaju poljoprivredne opreme, prijavljivali su se i za izgradnju plantaža, mreža za led, šatora od folije, opremu za navodnjavanje, priplodne životinje i kupovinu pčela. Međutim, zbog nedostatka radnih mesta, potreba za radom u inostranstvu nije prestala. Unutar Vojvodine, Južni Banat ostaje regija sa najintenzivnijom emigracijom, kao i pogranični region Severne Bačke. Desetine hiljada ljudi idu preko da rade, trguju, prevoze ili „muvaju“. Programi ekonomskog i socijalnog razvoja u svim regionalnim, pa čak i lokalnim oblastima treba da sadrže pregled, kakvu je štetu ekonomiji mikroregije nanela ekonomska emigracija stanovništva, jer ako je gubitak ljudskih resursa značajan, onda na scenu stupaju nezamenljivost nedostataka veština/profila, nedostatak dece, pa čak i depopulacija i demografska izobličenja. Sela su opustošena, vitalnost i prirodna reprodukcija opadaju, opada broj sklapanja brakova, razvodi se, povećava se broj maloletnih delikvenata i raste alkoholizam. Potencijal održivog razvoja se mora sagledati usred posledica odliva kapitala, to jest i onda, kada se suočavamo sa troškovima neisplative i nepovratne obuke/obrazovanja, sa nedostatkom investicija, nedostatkom očekivanih uplata poreza i lošom infrastrukturom.
Priroritet je saradnja pograničnih regiona
Iren Gabrić Molnar je ukazala na to, da dok ekonomski razvoj stagnira u vojvođanskim opštinama, udeo ljudi sa visokim obrazovanjem među migrantima iz Srbije u stranim mikroregijama (na primer u Mađarskoj) je visok. A elitna emigracija Mađara van granica će nesumnjivo koristiti Mađarskoj.
-Međuregionalna saradnja u pograničnim regionima je glavni prioritet za stanovnike Severne Vojvodine, jer prekogranična saradnja i zajednički razvoj infrastrukture olakšavaju sticanje fondova EU, efikasnije korišćenje resursa i uklanjanje karakteristike dvostruke granične periferije. Prema podacima Privredne komore Vojvodine, u 2017. godini, trgovinski promet između Vojvodine i Mađarske iznosio je 550 miliona evra. U poređenju sa 2012. godinom, ovaj promet se udvostručio. Otuda i zaključak da je potrebno razviti strategiju regionalnog razvoja koja objedinjuje mađarska naselja Vojvodine i interese matične zemlje. Problem se mora tretirati kao regionalno političko pitanje ekonomske efikasnosti, koje zahteva razvojni strateški pristup. Potreba za multipolarnim regionalnim razvojem je snažna. Nažalost, autonomija regiona u razvojnoj politici nije praksa u Srbiji (zbog jake centralizacije), bez koje se ne mogu ispuniti prioriteti nove evropske kohezijske politike.
(nastavlja se)
Imre Tot (Slobodna reč)
Prevela sa mađarskog jezika: Ljudmila Janković Gubik
Dogodila se i masovna tranzitna migracija u zapadnu Evropu, odnosno, vojvođanski Mađari žele da se presele iz Mađarske u zemlje EU. Odlasci, naslovna fotografija: Pixabay
Realizaciju ovog projekta podržala je Fondacija za otvoreno društvo
