Iza nas su nesigurni dani, zimski raspust koji se odužio, nedelje isprekidane praznicima, u gorim slučajevima i prisilno odsustvo sa posla,što nam je između ostalog dalo priliku i da provodimo više vremena u porodici nego obično, da odvojimo vreme jedni za druge, pa gde ćete više.

Ako smo iz bilo kog razloga propustili ovu priliku, napravili smo veliku prazninu, koju ćemo teško nadoknaditi, u sebi i u onima koji su nam zaista bliski, uključujući prvenstveno odnos roditelj – dete, dete – roditelj. Jer dok mnogi od nas smatraju da je važno i to, da čestitamo jedni drugima svaki praznik na društvenim mrežama, na mnogo različitih načina, i da podelimo veliki izbor domaćih ili naručenih svečanih jela i poslastica, a pored toga da obradujemo sebe i svoju okolinu pirotehničkim prezentacijama sa višednevnim orgijama (ne, ne orguljama!) zvuka i svetlosti, valjda nam je ostalo vremena i za to, da na primer organizujemo zajedničke porodične programe, da razgovaramo jedni s drugima po mogućnosti bez onih sa strane, da poslušam svoju decu i razmislimo o svojoj „misiji“ u sopstvenoj porodici, o emotivnom i ljudskom odnosu prema ostalim članovima porodice, koji treba tražiti dublje od površine, o zajedničkim ciljevima, kako ih možemo postići zajedničkim snagama, razumevajući, podržavajući i pomažući jedni drugima.

Vaspitavati vukovca po svaku cenu?

Obavezna škola traje dugo, ispunjava veći deo detinjstva i na svoj način ga određuje, a i takođe donekle prisvaja dete. Iako u „normalnim“ uslovima škola i njoj srodne aktivnosti ispunjavaju i do 10 – 12 sati dnevno, za porodična okupljanja ostaje samo delić vremena. I taj delić se samo u retkim slučajevima može manje – više dobro iskoristiti, jer se retko poklapa sa inače oskudnim vremenom ostalih članova porodice, odvojenim za ovo.

Dakle, ostaje jedina veza između škole i porodice za koju se smatra da je izvesna, ali koja je u osnovi vrlo uslovna i samouslužna poveznica, a to je ishod učenja, „nepogrešivi“ pokazatelj izražen nizom brojeva i izračunatim prosekom.

„Ako odem kod razrednog starešine da pitam, kako napreduje moje dete, da li postoji nešto što bih trebala na vreme da znam, da bih mogla odmah da reagujem, prvo mi pod nos ture dnevnik i izdeklamuju ocene“ – piše jedan nezadovoljni roditelj.

Suprotno tome, većina roditelja vidi zaslužene ocene kao dokaz nečeg, za šta se bore zajedno sa svojim detetom. U zavisnosti od individualnih ambicija, neko uspehom smatra i kada prođu bez opomena. Drugi od svog deteta očekuju konstantno solidne performanse, dok mnogi kao dostojan rezultat prihvataju samo svedočanstvo sa svim peticama.

I ne mogu da izgovore o sebi iznenađujuću rečenicu, koju je rekla gore citirana majka: „Ja sam jedna čudna majka, ne želim da vaspitavam vukovca, već budućeg ČOVEKA.“

Lice i naličje dosade

Za mnoge je zapanjujuća spoznaja, da jedan od najozbiljnijih problema dece danas predstavlja česta, gotovo stalna dosada. Ovo ponekad parališuće stanje uma sustiže decu, čak i starije adolescente, u najneočekivanijim mogućim situacijama. Dosada je tada teško objašnjiva, na primer, kada deci posle relativno kratkog vremenskog perioda dosadi aktivnost koju su sami izabrali i zbog koje su bili uzbuđeni i pripremali se za nju. Dok pišem ove redove, baš su podigli optužnicu protiv tri srednjoškolca u Mađarskoj, za paljenje zgrade kolegijuma u Radai ulici u Budimpešti pre dve godine. Usled posledica unapred planiranog paljenja iz dosade, jedan čovek je preminuo, 140 je moralo biti evakuisano, a zgrada je toliko oštećena, da su morali da je sruše. Iako su trojica prestupnika (dva petnaestogodišnjaka i jedan šesnaestogodišnjak), „samo“ iz dosade hteli da zapale jedan dušek, ali se vatra brzo proširila na celu zgradu.

Kada sam gore govorio o prazničnim stvarima, nisam želeo da podstičem na to da „popunjavamo“ sadržajem svaki slobodan minut dece, pre da pružimo priliku porodici da provodi vreme zajedno, pa i spontano, ali vreme gde ćemo usmeriti pažnju jedni na druge, a tokom kog možemo zajednički naći odgovore na mnoštvo školskih, kućnih i drugih pitanja koja se akumuliraju u nama. Tada se mogu roditi zajednička rešenja zasnovana na međusobnim kompromisima, a ne samo u smislu akademskih očekivanja (gore navedeno), ali i pitanja koja utiču na porodični život, materijalna, ljudska, zdravstvena, sa radnog mesta, u vezi stanovanja, predmeta, podele posla, a koja opterećuju svakodnevni život jednog ili drugog člana porodice i štetno deluju na odnose unutar porodice.

O ovome je poželjno obavestiti i decu, u zavisnosti od njihovog doba, pa čak ih je moguće uključiti i u rešavanje problema. Ovo jača međusobno poverenje, a i smanjuje posledice koje proizilaze iz dosade, kada je jasno šta treba da radimo, koje su brige i odgovornosti.

Neki stručnjaci veruju, da umesto da svaki minut svog deteta ispunimo unapred planiranim, „korisnim“ aktivnostima, ponekad im treba ostaviti vremena i da se dosađuju. Ali u svetlu najnovijih istraživanja, nije obavezno ni dobro za decu koja se zavijaju prosečnom brzinom da se dosađuju na duže staze, mnogo je svrsishodnije naučiti ih kako da se ne dosađuju.

Tome pomažu zadaci koji se svakodnevno ponavljaju, a naravno i to, ako ih naučimo – na primer organizovanjem uzbudljivih programa – kako ipak može aktivno da se provede vreme, koje od tada više neće biti izgubljeno u mučnoj dosadi, već mnogo više posvećeno značajnoj i sadržajnoj, korisnoj aktivnosti.

Ako i drugi članovi porodice u tome preuzmu neku ulogu, iskustvo uspeha postaje zajedničko.

Ferenc Beretka (Slobodna reč)

Svrsishodnije je naučiti dete, kako da se ne dosađuje, naslovna fotografija: Pixabay