U prošlosti je kreiranje i stalna analiza izveštaja o raspoloženju bio važan element tzv.“društveno-političkog“ rada. To su dobro znali i praktikovali odgovarajući članovi stranke, a oni, poput mene, vanpartijski nastrojeni ostajali su dosledno „nesigurni elementi“. Teško mi je da poverujem da i danas u partijskim okvirima stvari stoje drugačije, tim pre što se i posle više decenija usred divljanja demokratije obračunavaju sa njima kao sa „nesigurnim elementima“, čak iako zapravo ne mute vode javnog života. Dovoljno je napisati (čak i sitno) mišljenje u pola rečenice, koje se „ne uklapa u koncept“. Naročito, ako je na mestu.

Iza mojih „izveštaja o raspoloženju“ u školama ne stoji nikakva slična zadnja namera, to sam samo zapravo zamislio kao dodatak, ne bi li probali razumeti zamršeni sistem obrazovanja, čiji je neizostavni element ispitivanje „raspoloženja“ neposrednih učesnika. U ovom završnom članku, biće reči o onima koji stoje na trećem vrhu trougla.

Borci i oni koji su se pomirili sa sudbinom

„Nije to uvek bilo tako kao danas, da je u pojedinim školama učenik gazda, a nastavnik podređeni – počinje malo u retro stilu pisac članka jednog internet portala -,kada dete ima obaveze, koje ili ispunjava ili ne – ali mu je i dozvoljeno da ih ispunjava ili ne: s druge strane, prava ima ozbiljna. Nasuprot tome, prava nastavnika su ograničena na to da ispredaju gradivo, da izvuku najviše moguće iz svojih đaka, da budu odgovorni, da održavaju disciplinu, da održavaju red – ali sve ovo kroz ružičastu izmaglicu, milujući, moleći, u tišini – da ne povrede đačku dušu.“ (www.anzix.hu)

Koliko se puta u zbornicama mogu čuti slične, rezigniranim glasom izgovorene gorke rečenice, ponekad u besu bespomoćnosti, kada sve više ljudi oseća da ne može naći izlaz iz lavirinta prava i obaveza, pa ni po cenu velike borbe, te da u stalnoj potrazi za rešenjem udaraju o zidove koji skrivaju nove ponižavajuće udarce. Oni spolja teško mogu i da zamisle kakvim su verbalnim, a sve češće i fizičkim uvredama izloženi zaposleni u školama. Dobronamerna osoba neće se obavezati na to da bilo šta od ovoga napiše na papir. Ponekad, kada se razredni starešina, školski pedagog ili direktor institucije mora suočiti sa roditeljima učenika koji je kriv, na njima pre vidi znake sumnje nego iznenađenja. Neko se pomiri sa tim, nego se opire, a ima i onih koji se pobune. Ali onaj, kome „pukne film“ može biti siguran da mu je sudbina zapečaćena.

Oni koji su zastrašeni i oni koji napuštaju profesiju

Ovaj Damoklov mač bi sam po sebi bio dovoljan, ali jezivo stanje istinskog zastrašivanja se uselilo u srpsko obrazovanje u poslednjoj deceniji. Uz društvene, socijalne i ne na poslednjem mestu mentalne i kulturne razlike naterane pod jedan krov, a koje ozbiljno utiču na učenje, loše implementirane, neprofesionalne inovacije, nedostatak novca, generacijski jaz, pogrešno shvatanje prava i obaveza, svemu ovome su doprinele i objektivne okolnosti. Opasno opadanje broja učenika dovelo je mnoge institucije pred ozbiljne probleme preživljavanja. Učitelji, nastavnici ostaju bez razreda i časova, i iznenada su se našli u vakumu egzistencijalne nesigurnosti, naročito oni koji su decenije proveli u relativnoj profesionalnoj sigurnosti. Ovo je bilo praćeno namerno stvorenim ilegalnim statusom, zabranom stalnog zaposlenja, kojim je država skratila sopstveni zakon o radnim pravima, time onemogućavajući desetine hiljada radnika u javnom sektoru – istovremeno zaposlivši mnogo članova partije na štetu pomenutih radnika, koji su možda decenije proveli prisilno u struci.

Kao posledica socijalne bolesti koja vlada u ovom društvu, masa nastavnika je prisiljena da se odrekne svoje profesije, pa čak većina njih ima i deklarisani strateški cilj opstanka i prosperiteta u svojoj domovini, da je nastali nedostatak kadrova teško nadoknaditi kvalifikovanim nastavnicima. Naročito ne, partijskim zapošljavanjem.

Oni koji vide svetlo na kraju tunela

Nova godina, nove nade. Možda i ne samo zbog toga da zaključimo pesimistično ovu seriju. I da pokušamo da poverujemo: da, na kraju tunela postoji malo slabe svetlosti, jer su u poslednjem mesecu protekle godine prosvetari osetili iskrenu zabrinutost države: dobili su obećano povećanje plate. (Istina, manje od očekivanog, ali u skladu sa obećanjima, 9 procenata.) Istovremeno, uvođenje dugo očekivane platne vage ponovo je uklonjeno sa zakonodavnog stola na neodređeno vreme.

I ono što je valjda i od ovog važnije: u prvom javnom obraćanju ove godine, ministar prosvete je izjavio da je posle vođenih razgovora sa vođama sindikata „cilj da se što više onih prosvetara zaposli koji od 2014/15 godine čekaju na zasnivanje stalnog radnog odnosa“.

Tada je videlo dana ugledao podatak da je broj radnika na određeno vreme na nacionalnom nivou bio 33584, što je znatno iznad i najmračnijih špekulacija.

Međutim, pisanje konkursa je i dalje podvrgnuto strogoj centralnoj kontroli. Ministar je samo odredio rok za stupanje na snagu zabrane zapošljavanja u 2014.godini, iako je stvarna zabrana mogla početi mnogo ranije. Sindikati su reagovarali da primat pri stalnom zapošljavanju dobiju oni koji se od ranije bore da ga dobiju. S druge strane, razni „odbornici“ i drugi „savetodavci“ koji rade u opštinama imaju dugu listu „kadrova“ koji rade u zamenu za njihove „zasluge“.

U izbornoj godini se može očekivati izborno raspoloženje. A koga će i koliko sve ovo da „unapredi“, videće se.

Ferenc BERETKA

Prevod: Ljudmila Janković Gubik