Prema jednoj šali, koja je i danas važeća, političar laže samo onda ako mu se usta pokreću. Ovu narodnu mudrost sam prvi put čuo za vreme „izgradnje socijalističkog samoupravnog društva“, ali je moguće da potiče od ranije. Politički moderne reči postojale su gotovo u svakom dobu, pa su pojedine komunističke vođe „zahtevale dubioznu analizu“ o određenom pitanju, jer su smatrali da srpska reč „duboka“ (ozbiljan, dubok, temeljit) znači isto, a ne ekvivalent rečima „sumnjiv, nepouzdan“. Zloupotreba stranih reči je tada ponekada stvarala komične situacije, jer smo na partijskim skupovima čuli već i fraze poput „spermanentna akcija“. I to su drugovi čvrsto i snažno zahtevali.
„Kraljevska množina“
Rečnik stranih reči je bilo uputno držati na stolu čak i u poslednjem periodu socijalističke izgradnje države, a pre raspada zajedničke, jer je došla „participacija“, odnosno učešće ili uzimanje učešća. Neki govornici su smatrali da je govor prepun stranih reči bio „elegantniji“, misleći da zbog toga izgledaju obrazovaniji nego što su zapravo bili.
A i u poslednje vreme je bilo primera takve zanimljive terminologije, bilo da gledamo republički parlament ili sastanke lokalnih, izabranih tela, gde se na primer prevod na manjinski jezik ne uzima za ozbiljno, pa se prevedeno sa državnog jezika „Čudno drvo neboder“ pojavljuje prevedeno u materijalu sastanka, što se posle objašnjava primenom Google-ovog programa za prevod.
U rečniku političara bila je, a i ostala kraljevska množina, što možemo verovatno zahvaliti vladarima, carevima i kraljevima tog doba, s obzirom da i oni počinju svoje zvanične izjave ovako: „Mi, milošću Božijom, vladari Dragonije, Kereptarije, Bagamerije…“ . Drugim rečima, imali su odakle i od koga da naslede današnji narodni lideri, koji kažu „ moramo da donesemo izuzetno važne odluke“, „taj dokument nikada nećemo potpisati“ ili „ niko ne može da nam nametne svoju volju“. U međuvremenu naravno, apeluju na narod, na njihovu volju. Jedan želi da raspiše referendum, a drugi neprestano održava narodne konsultacije, kako bi saznao šta ljudi misle o pojedinim pitanjima. Ili „mase“. Inače, oni trezveniji ove konsultacije nazivaju insultacijama.
Inače, narod na izborima može da odluči kom političkom trendu će pokloniti poverenje na biračkom mestu – ukoliko vladari baš ne ukradu glasove prozvanog naroda…
Personalizacija
Uvreda i upotreba prostačkog rečnika su naime relativno novi fenomeni u političkom životu, ali se takođe dešavaju i fizički obračuni i tuče. Kod nas je najviše da se politički protivnik polije čašom vode, ali – ne tako daleko od nas – domovinski oci vode prave boks mečeve u žaru besne rasprave. Praksa uzajamnog vređanja, prisutna poslednjih godina, je posebno nama karakterističan balkanizam. Još novija pojava je ulični ili bolje rečeno kafanski rečnik, koji počinje da preovladava u Parlamentu i njegovim lokalnim kopijama. Posebno bivše faktore moći, koji nisu ni prisutni, sadašnju opoziciju, ciljaju u gotovo jednopartijskoj skupštini. Trenutne protivnike nazivaju lopovima, pljačkašima i svim ostalim, a u tom poduhvatu ih takođe sa oduševljenjem podržavaju tabloidi, koji su se namnožili poslednjih godina. Gotovo svi napamet znamo da je „prethodni sistem kriv za sve“, ali tek poslednjih meseci žele da uvere javnost da su i njihove grehe „oni“ počinili. Gotovo da su i ubice pokojnog premijera oni negovali, pišu pojedini tabloidi, govore poneki predstavnici.
Poseban, potpuno nov fenomen su internet, Facebook i Twitter, koji pružaju gotovo neoganičenu priliku za vređanje protivnika. Primera za to je takođe mnogo, pa je čak i sam šef države opomenuo previše neobuzdanog predstavnika svoje stranke, tražeći (??) da se uzdrži.
U svakom slučaju, čak i predsednik države i stranke preferira prvo lice jednine, jer uvek govori o sebi i članovima svoje porodice koji osećaju da su u opasnosti, toliko često, da već kod običnih ljudi izaziva nedoumice, dok i on neograničeno i neobuzdano vređa svoje političke protivnike. U svojim nedeljnim TV emisijama koje su postale praksa, on ne štedi nikog i ništa.
Mesto naših
Ne može biti lako raditi u tako zagađenom političkom okruženju nijednom trezvenom ili poslaniku zdravog razuma, pa čak ni najvernijem partijskom vojniku. Iz moje žablje perspektive, tokom svoje kratke „političke“ karijere na lokalnom nivou sam iskusio kako izgleda kada čovek stisnutog želuca sedi u poslaničkoj stolici, ne znajući sa kakvim ludim predlogom, će predstavnik vlasti ili on koji zamišlja da jeste, izaći. A ako je poslanik koji želi da se drži civilizovanih manira dovoljno smiren, takve ekstremiste može staviti na mesto pametnim rezonovanjem.
Ne treba zavideti ni vojvođanskim mađarskim poslanicima koji rade u trenutnom ne – opozicionom republičkom parlamentu, pošto zvanično rade kao deo vlasti, prilikom glasanja podržavaju predloge i inicijative koalicije vlasti i vlade. Shodno tome, oni takođe imaju određenu odgovornost, sviđalo im se to ili ne. Možda treba poći od onoga što je narodna mudrost već odavno formulisala: pticu po perju, čoveka po prijatelju…
A činjenica da sadašnja vlast ove godine naziva zlatnim dobom ne da ne umanjuje, već pre povećava ovu odgovornost.
Foto: periskopi.com
