I iznova se pojavila žaba. Žaba koju su ubacili u lonac mlake vode i stavili je na tihu vatru, da  sasvim lagano, ušuškana u prijatnu toplinu sa okamenjenim osmehom na licu nesvesno dostižući temperaturu ključanja – umre.

Indukcijom, najsjajnijom od svih metoda, nije teško ono lokalno preslikati na više segmente naše centralizovane hijerarhije. Ako vi na lokalu imate nemar prema okolini, na državnom nivou imate odmazdu prema istoj. Ako su na lokalu neasfaltirane ulice, na državnom nivou ruše se koridori. Ako se na lokalu poseče jedno drvo i novo posadi potpuno nestručno, na državnom nivou seku se čitave šume i uništavaju prirodna bogatstva. Ako na lokalu i dalje nemate uređenu kanalizacionu mrežu, na državnom nivou nešto smrdi. Ako na lokalu ne možete pouzdano da stignete do svog doktora, na državnom nivou nećete dobiti adekvatnu pomoć. Ostaviće vas tamo da čekate, jer čekanje je njihovo najveće oružje.

A vi rado čekate, jer čekanje ne iziskuje akciju. Vi sedite komforno u svojim životima, grabeći milostinju koja kao slučajne mrvice sa nečijeg tanjira pada sa visina demokratske oligarhije. I to čekanje je zamotano u nadu, tu okorelu reč za manipulisanje umornih osiromašenih  umova ili samo jednostavno siromašnih, da će biti bolje, da će stići obećana pomoć. Pomoć upravo od onih zbog kojih nam je pomoć i potrebna.

Vi razmišljate, ili barem taj čin neshvatljive aktivnosti moždanih ćelija osećate kao razmišljanje. Još je Svetozar Marković svojevremeno rekao da previše razmišljanja sprečava svaku akciju. A Radoje Domanović u svojoj pripoveci “Razmišljanje jednog običnog srpskog vola” kaže:

“To je, dakle: ponose se (građani prim. aut.) slobodom i građanskim pravima. O tome moram ozbiljno razmisliti. Misli, misli, ali ne ide nikako. U čemu su ta njihova prava? Ako im policija naredi da glasaju, oni glasaju, a to toliko mogli bismo i mi muknuti: ‘Zaaa!’ A ako im ne naredi, ne smeju da glasaju ni da se mešaju u politiku, isto kao mi (stoka prim.aut.). Trpe i oni hapsu i udarce, često ni krivi ni dužni. Mi bar riknemo i mahnemo repom, a oni ni toliko građanske kuraži nemaju…”

Freedom House, jedna od najstarijih organizacija za podršku i odbranu demokratije širom sveta, nedavno je objavila svoja najnovija zapažanja u vezi sa Srbijom. Tom prilikom naša zemlja je okarakterisana kao nedemokratska. Prema analizi ove organizacije iz 2019. godine Srbija je tad bila “delimično slobodna”, uz erodirana politička i građanska prava, izrazite pritiske na nezavisne medije, opoziciju i civilne organizacije. I ne čudi što se u ovogodišnjem izveštaju ono “delimično slobodna” degradiralo u kategoriju koja se kosi sa osnovnim demokratskim načelima Ustava Republike Srbije.

U jednom takvom ambijentu gde demokratske institucije na svim nivoima, od najvišeg republičkog strmoglavo do lokalnog, poprimaju obličje razjarene autoritarne nemani, vi nemate pogodne okvire u kojima biste se borili čak ni za boljitak u svojoj neposrednoj okolini.

Likvidnosna zamka, rekli bi makroekonomisti. Situacija u kojoj činjenje i nečinjenje nemaju više nikakav uticaj. Gde izlazak na ulice isti je kao i neizlazak. Glasanje isto kao i neglasanje. Čak je i glasno protivljenje pojedinaca, grupa i širokih narodnih masa u trenucima lucidnosti, delirijum tremensa, svedeno na nebitnost skičanja neke sitne životinje na izdisaju. Demokratija u svekolikoj pompeznosti svoga nestajanja.

Pred vama je tunel sačinjen od batinaša koji batinaju po službenoj dužnosti. Vi ne znate šta je na kraju tog tunela, i taj put vam se ne mili. Vi imate alternativu – da ostanete da čekate tamo gde su vas ostavili da čekate. Komforno. Sa okamenjenim osmehom na licu. U svom malom loncu sa vrelom vodom.

I da li bi naša demokratska oligarhija, što joj ispadaju mrvice iz tanjira, kasnije onu umiruću žabu s početka tunela pojela, vi to ne želite da znate.

Radije biste iskočili iz lonca na vreme.

Tekst i slika: Mina Delić