Epidemija korona virusa kažu, jenjava. Kakve posledice je imala na celokupno društvo i budućnost istog, niko zapravo precizno ne zna, ostaje tek da se vidi. O svemu ovome i još ponečemu, razgovarala sam sa Imreom Aroksalašijem, privatnim preduzetnikom i vlasnikom kultnog Mojo kluba u Senti.

Kako je epidemija korona virusa pogodila vas, lično i poslovno?

– Lično me nije pogodila, ali mi je pogodila um, jer sam morao da počnem da razmišljam drugačije nego inače, u normalnim vremenima. Skoro u svim državama je reakcija na ovaj virus bila drugačija od strane vlasti i zdravstvenog sistema. Jednostavno, ni sada mi nisu jasne neke stvari i ne znam ko, zašto i da li radi dobro i kako bi sve to trebalo da izgleda. U svetu nema jedinstvenog stava prema ovom virusu, sem onog da virus postoji. Na primer, Šveđani žive dalje, bez obzira što imaju više hiljada mrtvih, Amerika isto tako, Italija je druga priča, Mađarska pak treća, okolne zemlje peta, a mi šesta priča. Lično me pogađa u toj meri, da razmišljam kako to da preživim, ne kao fizičko lice, već kako da preživi moje poslovanje, zajednica, porodica. Što se tiče poslovanja, jako je jednostavno: država je donela odluku za vreme epidemije korona virusa. Prva etapa je bila kada su pozatvarali ugostiteljske objekte, a toga sam i ja deo, lokal je bio zatvoren pedeset dana. Tu etapu smo preživeli zahvaljujući akumulaciji finansijskih sredstava, a koja sam uložio u svrhu očuvanja radnih mesta svojih saradnika.

Što se tiče državne pomoći, nismo je koristili, iako je to lep gest, ali ja smatram da država nema ta sredstva da bi ih delila privatnicima i ja neću da učestvujem u takvoj priči.

Mada, svaka im čast što su to mogli da reše i da nađu pare za to. Znači, to smo preživeli i otvorili smo Mojo ponovo 4. maja. Međutim, posećenost ugostiteljskih objekata u okolini, kao i u Senti, pala je na pedeset posto, pa i manje. Ugostiteljski objekti ne mogu da žive u ovakvim okolnostima, zapravo silujemo, finansiramo poslovanje, a tome će jednom doći kraj. Jednostavno je, ako nema gostiju, lokal ne može da živi. Prva reakcija ljudi u ovoj okolini je da potpuno drugačije shvataju pandemiju korona virusa. Da li su uplašeni, da li je u pitanju nedostatak novčanih sredstava, ne znam, ali je činjenica da je promet opao na pola, a za to nemamo leka. Mi smo se potrudili da poboljšamo uslove za goste, baš zbog te uplašenosti, kao i zbog preporuka vlade. Napravili smo terasu, stavili smo dezo barijere, svuda smo stavili dezinfekciona sredstva, prskalice, još malo, pa ćemo možda moći i bolnicu da napravimo, jer ćemo toliko biti sterilni, jer će se ovde moći i operisati. Što se tiče preporuka da gosti moraju da ulaze sa maskama i da moramo da stavimo paravane, moj stav je sledeći: što se tiče Mojo kluba, on je jedno kultno mesto i ljudi dolaze da se dobro osećaju i budu opušteni. Ako ja kažem gostu da mora da nosi masku, da može da je skine samo kad pije, da mora da sedi na distanci od dva metra, da novac mora da da levom rukom, ovo, ono, to je čista zafrkancija. A ja nisam voljan da zafrkavam svoje goste. Svako neka čuva sebe, a sada svi znaju već kako treba da se ponašaju. Pokušavamo da se pridržavamo svih tih mera i preporuka, ali se vidi da sve to jako utiče na posećenost ugostiteljskih objekata, pa samim tim i Mojo kluba.

U proteklom periodu izolacije, karantina, zabrane kretanja i tako dalje, desila se i jedna jako lepa stvar, a pokrenuta sa Vaše strane i strane Mojo cluba. Delili ste besplatne obroke za najugroženije. To niste morali da uradite, pa ipak jeste. Kako se uopšte rodila ta ideja?

– Ta ideja nije potekla iz ove situacije. Što se mene lično tiče i zajednice u kojoj živim, od kada sam privatnik, ja sam uvek pomagao. Svake godine izdvajam puno sredstava za kulturu, sport, decu, u određenoj meri pomažem i opštinu, prilikom nekih manifestacija itd. Finansijski sam mogao to da podnesem, pa sam doneo odluku i zbog kuvara, da ne zaborave da kuvaju (smeh).

Dogovorili smo se da ćemo svaki dan spremati jela, pa smo dnevno delili od pedeset do sedamdeset besplatnih obroka, ukupno 2500.

Mislim da je to bio moj doprinos zajednici za vreme ovog perioda, a kuvali smo jela koja smo jeli i mi, naše porodice i naši prijatelji. Tačnije, kuvali smo jela koja se i inače pripremaju u Mojou, ne kao socijalna ustanova. Danas je na primer na meniju mućkalica, tako smo kuvali i za vreme ovog perioda. Imali smo mlade ljude, volontere, koji su to raznosili, a veoma sam bio obradovan njihovom potrebom i voljom da barem na taj način doprinesu zajednici u kojoj žive u ovom teškom periodu.

Kako vidite budućnost Mojo kluba posle svega ovoga?

– Ja se uvek vraćam na prve korake Mojo kluba, jer 1991. godine, kada je otvoren, počeo je rat. Petoro konobara je tog dana otišlo preko granice. Mojo klub je preživeo. Viktor Lučić, tadašnji vlasnik kluba je ostao sam, i preživeo.

Imre Aroksalaši i Viktor Lučić

Posle toga je došla velika inflacija, zatim su usledila isključenja struje, pa je došao Slobodan Milošević, pa je usledilo bombardovanje, Mojo je sve to preživeo. A preživeće i ovo sada. Pitanje budućnosti Mojoa, gledano u globalu je rešivo, ali moramo muzički da pratimo mlade ljude, i da nađemo stil koji naravno ne može da bude neki folk ili mađarski čardaš, ali Mojo klub moramo da podmladimo, jer nažalost blues generacija izumire. Mi svake godine leti držimo Woodstock festival i svaki put je nekoliko ljudi manje u publici. Moramo biti realni, jer je originalni Woodstock festival bio pre pedeset godina, ljudi koji su bili prisutni imaju oko sedamdeset godina. Jedan deo njih je umro, drugi deo su invalidi, a treći su srećni što su živi, pa im nije prioritet da dođu na Woodstock festival u Mojo klub. Ovo mesto će i dalje biti rock – blues klub, ali ćemo malo muzikom i koncertima da proširimo vidike. Istina je da je blues koren cele priče, ali je isto tako jasno da se više ne pije mentol liker, rum punč, kruškovac, nego se piju neka druga pića, pa je tako i sa muzikom. Što se tiče ambijenta i cele priče Mojo kluba, sve ostaje kako jeste. Znači, rock and roll ostaje, samo podmlađen.

Moram da napomenem da veoma mali broj ljudi zna da se Vi zapravo astrofizičar. S obzirom da to baš i nije nauka koja se olako završava, pretpostavljam da imate dovoljno mozga da možete na neki način da predvidite budućnost ove naše države, što i jeste moje sledeće pitanje.

– Mi od 1991. godine pričamo istu priču što se tiče države. Pre nego što počnemo da pričamo o državi, mi moramo da pogledamo gde su granice te države. I kada konačno reše gde su granice ove države, onda možemo da pričamo o budućnosti iste. Ja sam to diplomatski rekao, ali to zaista mora da se završi, da bi stvarno bili država.

Na koji način to može da se uradi?

– Mi moramo da imamo takvo društvo, uređenje i vladu koje možemo da poštujemo, koje može da poštuje svaki građanin ili barem velika većina. Da li će to uslediti promenom vlasti ili nekom drugom metodom, ja u to ne ulazim jer nisam političar, ali to mora da se dogodi. Za sada je situacija takva, da ne mogu da kažem da je ovo u čemu živimo država.

Onda ću vas o budućnosti ove države pitati kada budemo radili intervju sledeći put, kada jednog dana postanemo država.

– Možemo pričati o tome, ali dok kažu da se otvara granica prema susednoj državi Albaniji, a ne znam ni da li Kosovo još pripada Srbiji ili ne, teško je pričati o tome. To je jedan kompletan bućkuriš, a političari bolje da rade svoj posao. Mi imamo svoj, koji treba raditi. Nažalost, mi na sve to slabo možemo da utičemo, možemo da lupamo u šerpe, da radimo bilo šta. Mojo klub je inače vanpartijski, atmosfera je takva. Ja ne pripadam nijednoj partiji, kosmopolita sam, ali ipak vidim, hodam, čujem, mirišem.

I još jedno pitanje za kraj, kada smo već kod ove teme: kako vidite predstojeće izbore, 21. juna?

– S obzirom da je prošlo četiri godine, oni moraju da ih naprave, ali izbori kao takvi nemaju nikakvog smisla. S jedne strane, u ovoj epidemiji, uplašenosti i ovakvim okolnostima faktički je to nešto nametnuto. Ne smatram da ljude sada treba opterećivati ovim i ovakvim izborima.

Vlast je vlast. A mast je mast, dodajem ja za kraj.

Ljudmila Janković Gubik