Višegodišnja javna rasprava oko spomenika planiranog u Novom Sadu, osmišljena kao podsećanje na egzekucije 1944/45. godine, možda se nikada neće završiti – bilo da se plan ostvari na granici Limana 4 i telepskog dela, bilo da se datum podizanja spomenika i dalje odlaže. Bar za sada imamo sve razloge da tako mislimo.

Podizanje spomenika je pokrenula gradska organizacija SVM-a još pre dosta godina. Već tada su se pozivali i na spisak novosadskih žrtava 1944-45, koji se nalazi na sajtu nadležnog državnog odbora (komisija1944.mpravde.gov.rs).  Slučaj već dugi niz godina deli politički spektar: dok SVM, koji je inicijator, često ima jasnu podršku Srpske napredne stranke, u Novom Sadu se i javno, a i iza kulisa, može iskusiti veliki otpor prema ovome, a i uopšteno u javnosti Srbije.

Ne čudi činjenica da se talas politike proizvoljno mreška između podela i često površnih rešenja. Istovremeno, tačno pokazuje i koliko kreativnosti možemo očekivati od ove sfere. Obrada istorijskih i kulturnih trauma proces je koji zahteva političke alate, ali možda baš ne onakve kakvi se koriste u Jugoistočnoj, Centralnoj ili Istočnoj Evropi.

Kada su juna 2013. godine Janoš Ader i Tomislav Nikolić, šefovi država, zajedno odali počast u Čurugu, možda smo i mogli tada pomisliti – a i ja sam, i to na licu mesta – da je to važan simbolički aspekt. Ali pitajući prisutne u centru sela, naišao sam na jednu Srpkinju, čiji je jedan od predaka bio jedna od žrtava racije 1942. godine. Pričala mi je o tome da iskreno žali mađarske žrtve, ali da spomenik podignut na groblju nisu dobili oni, već mađarski fašisti. To je samo jedan primer, ali jasno pokazuje koliko politika može biti bespomoćna u društvu, gde je zaživela u protivnosti prema raznim pozicijama. Da li vredi forsirati još jedan korak, dok kritičan deo protivnika toliko ne razume drugu stranu?

Među demonstrantima protiv novosadskog spomenika nailazimo na raznoliko društvo. Da se na primer predstavnik Srpske radikalne stranke ponaša tako, da je možda šteta bilo i ovu rečenicu na to potrošiti. Interesantniji su oni intelektualci, aktivisti – među njima i antifašisti – koji su se od samog početka oštro protivili planiranim idealima spomenika, posebno bljuvanjem pomenute liste. Ako istoričari tog odbora nisu dovoljno dobro obavili posao, spisak će možda i krasiti ljudi kojima tu baš i nije mesto. I sa „mađarske“ tačke gledišta se lako može videti, da počinioci stvarnog zločina nemaju šta da traže na jednom spisku žrtava – bilo njih mnogo ili malo.

Sumnje u naučna saznanja su jedna stvar. A drugo je da li kritičari spomenika pokušavaju da stvore „prostor“ gde bi na novi način moglo da se govori o potrebi za sećanjem i razrešavanjem traume. To jest da demonstriraju ili dokažu na profesionalan način, koji su akteri liste zapravo „krivci“. Mnogo zavisi od ovih aspekata. Međutim, postoje znaci da se to za sada ne dešava, iako bi uprkos jazu između prošlosti i nas imalo na čemu da se temelji, to jest, istraživanje bi takođe moglo biti nastavljeno, a mogli bi se desiti i novi, revolucionarniji javni gestovi. Ali ne dešavaju se. Diskurs: osakaćen, eventualni, konfuzan.

Argumentaciji kritičara tipično i gotovo generalno nedostaje činjenica da se radi o traumi određene etničke grupe, a to se mora uzeti u obzir u vezi sa jeseni 1944. godine i zimom koja je usledila. „Još hladniji dani“ su poslednjih decenija postali posebna priča i uspomena u vojvođanskom mađarskom prostoru. Ova forma kao da se izgubila među onima koji osuđuju, što nikako nije tipično „srpski“, a gotovo ujednačeno u regionu – pa tako i u mađarskom okruženju – tipično je, da se tkivo trauma „druge“ grupe ne percepira kako treba, štaviše, ne smatra se baš „interesantnim“.

Budimo jednog svesni: vodi se rasprava o događajima i njihovom zagrobnom životu, čiji protagonisti – a posebno oni koji su na ovaj ili onaj način bili živi i posle 1944/45. godine – više nisu među nama. Svedoci, većina tangiranog društva, više nisu živi. Polako odlaze i poslednji, koji su kao mala deca, retko tinejdžeri, prošli kroz vremena koja ljude stavljaju na iskušenja. Sa sećanjima posao sada već radimo „mi“, koji zbog realne, fizičke veze nismo mogli imati veze sa tim vremenima – zapravo neki od aktera debate polako se nisu ni rodili u 20. veku. Uskoro će se pojaviti ona generacija, koja više neće moći da se poistoveti sa onim koji barem neka lična iskustva imaju o 1944/45-oj, i generalno o vrtlogu svetskog rata. Zapravo, koliko smo do ove tačke olakšali najmlađima? Nije li pre prostor u kom bi trebalo da započnu nešto sa bestijalnošću svetskog rata opterećen poluzavršenim, zbrkanim, ideološkim i partijskim političkim raspravama? Da li su se duhovi prošlosti makar malo smirili – ili su življi nego ikada? Da li dobro koristimo znanja i činjenice koje su nam istoričari do sada stavili na raspolaganje? Da li smo zajedno (!) raščistili sporne tačke toliko, da više nisu problem ni krivci koji bi mogli da se „zaglave“ na spiskovima, niti iznuđeni simbolični gestovi, ni međusobno nepriznavanje? I tu se, nažalost, pitanja i nedoumice još ne završavaju.

Novosadski prizori iz Drugog svetskog rata (Foto: mojnovisad.com)