Uprkos tome, sto je već poznat datum izbora ove godine, 21. juni, odnosno vreme koje je na raspolaganju do glasanja izmiče, prisutna je, tako reći, potpuna tišina na političkom nivou. Partije na vlasti njima (ali i drugima) svojstvenim uobičajenim uljudnostima, a možda i sa skrivenim strahom od eventualnog poraza, svakodnevno se uvlače u umove ljudi, svojim „svetskim“ uspesima.
Nema u tome ničeg skandaloznog, jer u svakoj zemlji na svetu, naravno tamo gde je demokratija već protutnjala, partije i političke organizacije koje teže vlasti isto to rade. Možemo reći čak i da je to sasvim u redu. Naravno, bilo bi bolje kada bi prosečni građanin znao i za propuste. Međutim, ovakav stav je veom sličan seoskom „informisanju“ za vreme Drugog svetskog rata, kada je telal glasno javljao na svakom uglu sela, koliko neprijateljskih vojnika su „naši“ neutralisali, dok jedan vrli seljak nije upitao „A koliko smo ih mi izgubili?“ „To se može čuti sa druge strane!“
Dakle, partije na vlasti se hvale, dok opozicija korak po korak govori o nacionalnim i ekonomskim planovima spasavanja o kojima je sanjala. Kao pljusak se na nas obrušavaju sve lepša od lepših obećanja, ali sve veći deo naroda, poučen sopstvenim iskustvom, retko veruje u njih.
Bilo je i slučajeva kada se od pobednika nakon izbora tražilo da ispuni obećanja, ali je tadašnji glavni političar samo prezrivo mahnuo: „To je bilo u izbornoj kampanji!“ Što znači da bi bila velika greška i sada im verovati. To je zato što te velike reči „važe“ samo dok govornici istih ne dospeju pored same vatre. Nakon toga – pozivajući se na situaciju koja se u međuvremenu promenila – često rade upravo suprotno od onoga čime su nas „tovili“.
Gore navedeni se savršeno uklapaju u izborni kliše, međutim Srbija je i u ovom pogledu izuzetak, jer dok oni na vlasti pokušavaju da pridobiju većinu birača, opozicione stranke se glože međusobno ili unutar svojih krugova. Za to je najbolji primer današnjice Demokratska stranka, koja je bila na vlasti pre nekoliko godina. Partija koju je godinama vodio Zoran Đinđić bila je ujedinjena, sve dok je dominirala na političkoj sceni u Srbiji, a kasnije samo u Vojvodini. Agonija Demokratske stranke počela je odlaskom Bojana Pajtića. Stari lideri su se posvađali, formirajući stranku ili pokret, čime u suštini počeli dezintegraciju sopstvenih redova.
Ukoliko bi suženom svesti tokom poslednjih godina, to jest, posmatrali događaje nakon gubitka vlasti, mogli bismo čak pomisliti i to da je sve bilo u redu u ovoj političkoj skupini u prošlosti. Međutim, o ovome nema ni govora, s obzirom da su demokrate skoro od svog osnivanja opterećivale unutrašnje nesuglasice. Bilo bi teško, naporno i dosadno nabrojati sve događaje koji su rezultirali time da je Demokratska stranka izgubila istaknute članove, ili koje je baš vladajuće rukovodstvo izbacilo. Među njima su bili predsednik (Boris Tadić), premijer (gradonačelnik Niša Zoran Živković), ministar odbrane (Dragan Šutanovac), gradonačelnik Beograda (Dragan Đilas)… Oni i ostali su hteli da budu vođe, a kada im to nije uspelo, skupili su svoje stvari i nastavili dalje.
Ovaj proces se čini gotovo nezaustavljivim, jer ni danas situacija nije ništa drugačija. Naime, od kada je Zoran Lutovac predsednik DS-a, uveo je skoro, pa diktaturu. Ni trenutka neće da toleriše pored sebe one, koji ( ne njegovom, već) svojom glavom žele da misle, ili se oglase sa predlogom različitim od predsednikovog. Štaviše, oni čak ne mogu postavljati ni „delikatna“ pitanja, jer se Lutovac trudi da ih se reši na kratak, eventualno i brutalan način. Dobar primer za ovo je potpredsednica, Aleksandra Jerkov. Između ostalih, i ona je bila među onima koji su tražili da se sazove glavni odbor, a njen neposredni šef joj je to toliko zamerio, da ju je optužio da je vodila kriminalnu organizaciju i podneo protiv nje krivičnu prijavu.
Sve se ovo događa u sa pre trideset godina i sa velikim nadama formiranoj Demokratskoj stranci i to usred predizborne kampanje. Premda baš sada postoji velika potreba za udruživanjem, jer ovako rasturena srpska opozicija nema ni teoretske šanse za pobedu u trenutnim okolnostima. Može se dogoditi čak i to, da nekada vodeće političke snage, koje su degradirane u patuljaste partije, ne uđu u parlament. Međutim, oni očito ne dele mudrost da u nevolji treba da se drže za ruke, a ne da hvataju jedni druge za gušu.
Zanimljivo u celoj stvari je i to da je Lutovac dobio „spolja“ takvu pomoć, koja iz perspektive biračkog tela ima značaj jedne šamarčine koja može da vas odbaci unazad. Naime, njega u javnosti žestoko podržava predsednik radikala osuđen za ratne zločine u Hagu, koji se, čak i “smrtno bolestan” nalazi u klupama parlamenta. Ovaj politički cirkus, nedostojan demokrata, jedva da može ukazati na njihov uspon na političkoj lestvici popularnosti. Uprkos činjenici da je mnogo mladih, a samim tim i obrazovanijih srpskih građana napustilo zemlju, ni oni stariji koji su ostali nisu budale, i skoro uopšte nema sumnje da će na glasanju 21. juna kazniti razbijače i voljnike.
Mihalj BOT (Both Mihály)
