Pre više od trinaest godina, tačnije 17. februara 2008. godine, prištinski parlament je proglasio nezavisnost Kosova i od tada traje povuci-potegni oko njegovog statusa. Više od stotinu zemalja priznalo je nezavisnost Kosova, ali srpska vlada – što je i prirodno – ne, to jest smatraju Kosovo i Metohiju i na dalje južnom srpskom pokrajinom.

To čine uprkos činjenici da je na terenu realnost sasvim drugačija. Ali razumljivo je da niko nije voljan dobrovoljno i pevajući da se odrekne dela svoje teritorije. Dobar primer za ovo je trenutni rusko-ukrajinski rat, koji će ko zna još koliko trajati. Dva istočna okruga u Ukrajini su proglasila nezavisnost na isti način kao i kninski i zapadnoslavonski početkom devedesetih, ali je od prvog dana bilo za očekivanje da će zagrebačko rukovodstvo pokušati što pre, pa makar i silom, da stane na kraj ovoj njemu nimalo naklonjenoj situaciji.

Donjecka Narodna Republika i Luganska Narodna Republika su se pozvale na presudu međunarodnog suda o Kosovu, kada je okrug u kome žive pretežno Rusi, postao nezavisan.

Međunarodni pravni forum je naime saopštio, da dva okruga, isto kao i Kosovo, imaju pravo da proglase svoju nezavisnost bez dozvole centralnih vlasti (u našem slučaju Beograd, to jest za dva gore pomenuta okruga Kijev).

Pa, Putin se osvrnuo na ovu odluku kada je napao Ukrajinu da „zaštiti braću Ruse“ u Donjecku i Lugansku. A ako već veruje u to da su dva okruga na to imala pravo, priznao je i nezavisnost Kosova, doduše indirektno. Međutim, to je u oštroj suprotnosti sa stavom koji je do sada naglašavao, a to je da Kosovo ne može biti ( po njegovom mišljenju) nezavisna država. Ali poznajući Putinovo tumačenje ukorenjeno u KGB prošlosti, može se desiti da je rekao sledeće: „Quod licet Iovi, non licet bovi”, to jest, “ Što je dozvoljeno Bogu, nije i volu”. Ovakvi i slični dvostruki aršini su gotovo uobičajeni u politici, pa se ne ističu. Čak i ako se međunarodna zajednica ne slaže baš uvek.

Činjenica je međutim, da se ruski predsednik ovom izjavom izgubio iza srpskih argumenata i odbrane istih. Uzgred, to je jasno i iz reči predsednika Srbije Aleksandra Vučića, s obzirom da prvi čovek republike stalno govori o međunarodnom pritisku sa obe strane, a danas već nije tako kategoričan u pogledu srpskog priznavanja ( nepriznavanja) nezavisnosti Kosova. Drugim rečima, polako, ali konstantno „hrani” ljude, da njegove nepodređene ne dotakne mnogo eventualno saopštenje.

Međutim, postoje i drugi aspekti ovog Putinovog preokreta. Prema mišljenju političkog analitičara Dragomira Anđelkovića, Beograd čak može da iskoristi ove okolnosti u svoju korist. Ako, prema Međunarodnom sudu pravde, građani okruga imaju pravo da traže nezavisnost bez dozvole centralne vlade, onda to mogu da učine i Srbi na severu Kosova, i Republika Srpska u Bosni. Tako prostim referendumom mogu odlučiti da se otcepe od Bosne i Hercegovine, to jest mogu odlučiti o otcepljenju od Kosova, što se u suštini može smatrati prvim i odlučujućim korakom ka ujedinjenju sa Srbijom. Ako bi se to dogodilo, konačno bi se mogao ostvariti stari Vučićev (Šešeljev, Miloševićev itd.) san, stvaranje Velike Srbije, doduše gubitkom većeg dela južne pokrajine. Istina, ne u prvobitno zamišljenim granicama (Karlovac-Karlobag-Ogulin), ali bolje išta nego ništa! Međutim, sve je to samo nagađanje, jer je dalja sudbina Srbije dobrim delom u rukama Velikog brata, odnosno Putina, čije su i sitne brige danas veće, nego da se nama bavi. Tim pre, što je hitlerovski blickrig koji je zamislio, odnosno šanse za munjevit rat, postao ništa, a od tada je postalo jasno da uobičajenim oružjem (tenkovi, topovi, rakete), neće dobiti ovaj rat koji je započeo, budući da skoro pola stotine zapadnih zemalja vrši likvidaciju zaliha svoje vojne tehnologije, koju decenijama prekriva prašina, te je na tone šalje Zelenskom. Zastrašujuće je međutim, da će moguće sateravanje Moskve u ćošak izazvati hitlerovsko ludilo kod ruskog predsednika: “Ako ja treba da nestanem, neka nestane ceo svet” – i pritisne to izvesno crveno dugme, o čijem puštanju u rad sve više govori Putinov „ruski glas”, ministar spoljnih poslova. U ovom slučaju, šteta je govoriti o bilo kakvom balkanskom rešenju.

U povoljnijem slučaju, predsednik Srbije može samo da razmatra rešenje koje je manje loše za Beograd (jer ne može da računa na ono koje bi bilo prihvatljivo u svakom pogledu). Dali će se zadovoljiti time da koza bude sita (da povrati severno Kosovo i Republiku Srpsku) i žrtvuje kupus (veliki deo Kosova), ili će da igra na kartu „sve ili ništa”, a tada se lako može dogoditi da izgubi i kozu i kupus.

Kako god se razvijala međunarodna situacija i uža situacija na zapadnom Balkanu, možemo očekivati turbulentne mesece i godine.

Pogledi koji odaju – Vladimir Putin i Aleksandar Vučić (Foto: twitter.com)