Seyðisfjörður, 11.05.2022.
Možda se stariji čitaoci Čaladi Ker-a sećaju stare dobre navike, kada su članovi porodice i rođaci jedni drugima slali razglednice sa odmora ili većih putovanja. Danas toga nema, ali sada pravim izuzetak i šaljem svoje pozdrave sa Islanda ljudima kod kuće.
Nikada ne bih ovde dospela da moja ćerka nije tu radila sa manjim pauzama godinu dana, i da me nije povela sa sobom na vulkansko ostrvo Island, blizu Arktičkog kruga, da mi pokaže svoje veliko otkriće, ovu surovo lepu zemlju. U ovom predivnom pejzažu se razvilo jedno mirno, humano, može se reći istinski demokratsko društvo, koje rado pozdravlja i pečalbare. Brzi razvoj Islanda je jednim delom posledica procvata turizma poslednjih trideset godina, kao i njegovog političkog sistema (koji se naziva predsednička demokratija) i njegovog transparentnog administrativnog i političkog funkcionisanja.
Islandska ekonomija je skoro propala 2008. godine, a kao rezultat finansijskog bankrota, pala je korumpirana vlada, pokrenuto je više od 200 krivičnih predmeta i mnogi pripadnici bankarske i političke elite su zatvoreni. Dve velike banke su nacionalizovane, preispitali su ekonomske operacije i fiskalnu politiku države. Na kraju, ali ne i najmanje važno, uključili su žene u državnu upravu. Danas je Island uzorna zemlja za rodnu ravnopravnost i toleranciju, pri čemu polovinu parlamenta čine poslanice. I dalje je premijer žena, Katrin Jakobsdotir. To je mala država (ostrvo nije mnogo veće od Mađarske) i sve skupa otprilike 360 000 ljud živi na njemu – putujući diljem zemlje jedva da možete videti neka sela duž obale, pre tu i tamo ima nekih raštrkanih farmi (sa ovcama, islandskim ponijima, guskama i kućama za goste), ali velika većina puta vodi kroz nenaseljena sela. Kao da Island nije ni društvo, a ni civilizacija, već sam po sebi krajnje raznolik, drevni pejzaž. Naravno, izgled vara: da nema autoputeva i benzinskih pumpi – u mom slučaju, da moja ćerka ne vozi auto – ne bih mogla ovde ni da mrdnem. Na Islandu se turisti (sada već više od 2 miliona njih godišnje!) ne dive samo spomenicima, već i neometanoj, divljoj prirodi. Mogu sa sigurnošću da kažem netaknutoj, jer su turisti upozoreni: ovde se ne sme nijedan kamen pokupiti sa puta, a gotovo sve je proglašeno zaštićenim, a improvizovane kuhinje i tezge neka vam ne padaju ni na pamet. Šta to treba zaštititi na poljima lave, vulkanskim stenama, ledu glečera? Islanđani cene svoju jastučastu vegetaciju (mahovine, travu, sićušno žbunje, lišajeve) i kristalno čiste vode – da, da, često mi je palo na pamet da bi, kada bi obale reke Tise i kanala, kao i šume i njive bile samo desetinu ovako zaštićene kod kuće, onda bi i Vojvodina izgledala drugačije.
Ostrvo Island je najmlađi komad zemlje na ovoj planeti, star samo 16 miliona godina, grubo rečeno potisnut iz Atlantika podvodnim vulkanima. To je vidljivo i golim okom, posvuda su polja lave crno zamrznuta, prekrivena mahovinom, gola polja pepela, čak i pod ledom počivaju vulkani, a pesak na obali okeana je crn kao čađ. Zemljotres i vulkanska erupcija se ovde mogu dogoditi svakog dana, usput se mogu videti krateri i ono što izgleda potpuno nestvarno je sledeće: na mnogim mestima se „puši“ tlo, kao da su lonci ispod zemlje – a to su izvori toplote koji isparavaju. Vodena para se visoko uzdiže iz gejzira, a uspavani gejziri pak isparavaju sumporom (Besplatnu geotermalnu energiju su takođe koristili u industriji u 20. veku). Međutim, posle sat-dva vožnje, već se vide sneg, led, glečeri, snežni grebeni i vodopadi. Čini se kao da kreacija tu nije završena, kao da para, vatra, led, vodopadi oblikuju predeo pred našim očima. Island je iznad svega geološko iskustvo, ovde posetilac može postati svestan Zemlje i shvatiti koliko je ova planeta i divlja i krhka i koliko je mali ljudski život na njoj. Bačeni u beskrajnost i neograničenost pejzaža, građani Islanda postali su umereni, skromni i iznad svega poštuju prirodu.
Nekada su Islanđani teško dolazili do hrane. Samo jedna petina zemljišta je obradiva, i malo je životinja, osim ovaca i ptica. Riba je ovde oduvek bila glavni izvor hrane, a ribarstvo je i danas vodeća grana industrije. Povrće, voće i cveće se danas uzgaja u plastenicima, jer napolju gotovo ništa ne rađa.
Ova neplodna zemlja pored okeana nekada je bila siromašna, opustošena glađu, a vulkanske erupcije su izazvale uništavanje, ali je danas jedna od najnaprednijih država, zemlja blagostanja, a gostujuće radnike privlači i dobra zarada. Na Islandu se dogodilo ekonomsko čudo – ali to nije bilo „čudo“, već rezultat upornog rada, razvoja i demokratizacije. U ovoj oblasti Island ima drevnu tradiciju, jer je ovde osnovan prvi „parlament“ na svetu, to jest narodna skupina, koja donosi odluke (930. godine!) i Islanđani su ponosni na ovu tradiciju.
Islandski patriotizam je nenametljiv i donosi najlepše moguće plodove, zaštitu maternjeg jezika, životne sredine i građana. Vojske praktično nema, kriminala jedva, iako su se poslednjih godina u Rejkjaviku, prestonici u kojoj živi više od 60 posto stanovništva, pojavile narko-bande. Rejkjavik čak i nema gradski karakter. Tamo živi oko 130 000 ljudi, javni prevoz je retkost. Zgrade su i ovde, kao i svuda, skromne, nema visokih zgrada, a nema ni potrebe, jer na Islandu ima prostora.
Da li mi je hladno? Trenutno je 2 stepena. Otkad sam ovde, svakog dana je padala kiša, provejavao je sneg, duvao vetar, nekoliko sunčanih sati je poklon. Nisam izlazila na ulicu bez kape i kapuljače. Međutim, Islanđani se ne žale na vreme, a ovde sam i ja naučila da se ne žalim, po mogućnosti ni na šta. Čak ni na jezive cene koje ne vredi pretvarati u naš novac.
Seyðisfjörður, gde se sada nalazim, malo je selo u jednom zalivu fjorda, poznato po dolascima trajekata iz Danske. To je jedno idilično seoce u planinama, ovde okean ne besni. Moja ćerka radi ovde u ugostiteljstvu, u jednoj međunarodnoj kompaniji. Pečalbari (uključujući i veliki broj Mađara) koji jednom dođu na Island obično ostaju dugo, i kada odu, vraćaju se. Zbog dobre plate i zato što zavole ovu zemlju i islandski način života. Ovo bih mogla opisati jednom jedinom rečju: mir. Velika reč!
Gullfoss vodopad (Foto: Fani Fogaraši)
