„Kolikim ljudima je već Tisa dala korenje?“ – postavlja pitanje filmski režiser Dimitri Ljasuk u dokumentarcu pod nazivom U ime Tise. Ne znam šta je odgovor na njegovo pitanje, ali je jedna od njih sigurno i Angela Farkaš. Ova temperamentna dama je za ljubav Tise zamenila Sijenu na toskanskim brdima, jedan od najlepših gotskih gradova u Evropi, posle 30 godina ljubavi. U aprilu ove godine, Angela je napravila svoju Bella Toscanu (Lepu Toskanu) u svom rodnom Bačkom Gradištu.
Dok smo u radno popodne seli za jedan od stolova ovog gastro bara, Angela je već odradila neke od zadataka: zamesila je testo za picu, ispekla rolnice sa čokoladnim kremom, sredila nabavku, razgovarala sa svojim osobljem o dnevnim zadacima i peče lepinje sa susamom.
„Za italijansku kuhinju su potrebni jednostavni, ali kvalitetni sastojci, za nabavku bolje robe, maslinovog ulja, mocarele, dva puta nedeljno putujem za Novi Sad. Ja sama pravim pelat sa bosiljkom, kod mene to ide na picu, a ne kečap.“
Angela tačno zna šta čini italijansku picu dobrom. Prvo to, što se priprema od testa koje se polako priprema, a zatim i od harmočnih sastojaka, a u ovom slučaju je manje zaista više. Angela je živela u Italiji 30 godina, sa suprugom otvorila dva restorana i uspela da ubedi ne samo turiste, već i meštane, šta je dobra kuhinja. Kada su ona i njen suprug početkom devedesetih dospeli u Sijenu, nisu poznavali ni italijansku kuhinju, a ni jezik.
„Jedan naš poznanik je živeo u Sijeni, zbog čega je naš izbor pao na ovaj grad. Sva naša imovina je bila jedna putna torba, novca nismo imali, jezik nismo znali, bili smo puni strepnje i brige. Počeli samo da radimo, da usvajamo italijanski jezik, kao i običaje, počela sam da idem u crkvu, te smo se na kraju integrisali i bili prihvaćeni. Moj suprug je počeo da radi u kuhinji, a zatim je postao kuvar i zaljubio se u ugostiteljstvo. I ja sam počela u kuhinji, zatim sam nastavila da radim u restoranu i takođe završila obuku za somelijera. Posle 15 godina smo otvorili prvi, a potom i drugi restoran“.
Prema Angelinim rečima morali su mnogo puta da dokazuju da su zaslužili svoje mesto kao stranci u toskanskoj kuhinji, i prošli su meseci pre nego što su počeli da pristižu gosti. Mnogo su radili, ali sa strašću i radosno. Pored mnogo posla, Angela je imala energije čak i za to da ispuni svoju staru želju i sa 30 godina se upisala na fakultet, na studije italijanske književnosti.
Ostvarenje sna u Bačkom Gradištu
Čak i Italijani smatraju da postoje dve Italije: ona zemlja u kojoj žive svakodnevno i ona, kojoj se dive turisti jedno kratko vreme. Angela kaže da je birokratija u Italiji strašno otežana, bez veza se ništa efikasno ne može uraditi.
„Na kraju smo delimično i zbog toga odlučili da se vratimo kući. Bilo nam je dosta tenzije, problemi su se množili, a poslednjih godina je bilo sve teže naći radnu snagu, pa je na sve to došla i epidemija. Bila je to teška odluka, ali smo prodali jedan, pa drugi restoran i preselili se nazad kući sa sinom. Naša ćerka Matild je ostala u Sijeni, radi tamo.“
Angela je još kod kuće upoznala svog supruga koji je poreklom Makedonac, a koji će tek ovih dana doći iz Sijene za stalno, pa je praktično bez njega morala od nule da podigne gastro bar u Bačkom Gradištu, gde čak nema nijednog normalnog kafića. Angela je početkom marta iznajmila prostor, radila na njemu mesec dana i otvorila 16. aprila.
Angela sama pravi i italijanski liker limončelo
„Bella Toscana je ostvarenje sna. Želim da stvorim takvo jedno mesto za susrete u selu, gde će se ljudi bez obzira na godine, pol ili nacionalnost skupljati posle kupovine, pijace ili mise. I na Facebook-u pokušavam da stvorim ovakvu atmosferu, slikam jutarnji kapućino i brioš, i napišem: Buon giorno, Bella Toscana! Sledeći put pokušavam nekim toskanskim pejzažem ili nekom fotografijom koja otvara apetit da privučem ljude da dođu kod nas.“
I pre nego što je Bella Toscana otvorena, Angelini su kod kuće pekli, kuvali, pravili jela po narudžbini. Gastro bar je tek u povoju, želeli bi da prodaju i sladoled i kolače, a i da uvoze odlična vina, sireve i maslinovo ulje iz Italije.
Tisa je samo jedna
Kada pitam Angelu šta joj je od kuće najviše nedostajalo u Italiji, razmišlja o odgovoru samo par sekundi.
„Znate šta? Puno puta sam zatvorila oči i osetila vodu Tise na svojoj koži. Ovde sam odrasla, sećanja na kupanje i pecanje, miris mulja me vukao nazad. Čak sam i odlučila da ću se vratiti dok sam još aktivna, da bih se i ja još kupala u Tisi sa svojom decom. Kada smo se vratili nazad pre dve godine, renovirali smo kuću moje bake, kupili vikendicu na Tisi sa vinogradom, te sam već prošle godine brala grožđe i napravila prvo vino. Ovde možemo da živimo mirnije, imamo više vremena jedni za druge i zadovoljni smo onim što jednim normalnim tempom može da stane u jedan dan.“
Sloboda reke i sela je uticala i na Angelinog sina da bude srećan pubertetlija. Emanuel je pohađao englesku školu i govorio italijanski. Pre nego što je krenuo u sedmi razred, samo dva meseca je učio srpski, ali je na završetku školske godine njegovo svedočanstvo bilo odlično.
„Postao je potpuno druga osoba, vidim da je jako srećan! Znate šta je postala naša zajednička tačka? Tisa. Pre podne je učio, popodne smo išli da se kupamo, skakali smo u vodu sa mosta. Postao je slobodan: vozi bicikl, sam ide u kupovinu, usvojili smo napuštene mačiće, doneo je kući pse lutalice, pa smo dobili Dundi, Bodri i Žuži. U Sijeni smo živeli u stanu, za ovakve stvari nismo imali mogućnosti. Seoski život je potpuno promenio našeg sina, mnogo se smeje, prihvatili su ga i školski drugovi, ali i mi imamo više vremena jedni za druge.“
Emanuel, koji jako voli da igra fudbal, osmi razred je već nastavio na Fudbalskoj akademiji Njerš Ištvan u Totovom Selu.
Angela sa saradnicima u njihovom restoranu u Sijeni
La Cucina Italiana
Zbog čega je italijanska kuhinja tako dobra?
-Ukus pravih italijanskih jela je potpuno drugačiji nego ovdašnjih kopija. Testo se priprema sa što manje kvasca, time je mnogo lakše za varenje, znači mnogo duže ga treba dizati. Ja ga umesim barem jedan dan ranije, dižem ga, sutradan premesim, ponovo dižem i tek posle toga može da ide u pećnicu. A na picu ne stavljamo kečap!
Ko će se na kraju umešati u ovo ?
-To je velika dilema, jer bitku bijem protiv kečapa! Ako ga neko traži, a nažalost traže ga, onda će mu ga konobar izneti, ali mi ne stavljamo kečap ni na picu, ni na sto. Ovde se ljudi čak i tome čude što je naša pica tanka i hrskava, sa paradajz pireom i bosiljkom… Ovde za dobru picu važi ona na koju svašta natrpaju, ali ovo nije natrpavanje! Od toga ne odustajem, kao ni od standardne veličine pice. Nema male, srednje i porodične. Postoji početno negodovanje, ali će se navići.
Italijani jedu puno testa i pice, ali ipak nisu gojazni. Kako je to moguće?
-Italijani delimično kuvaju durum testo al dente, to jest da bude hrskave teksture. Picu jedu jednom nedeljno za večeru, ali za ručak je gotovo svakodnevno na meniju testo. Međutim, oni jednu mnogo povrća i salate, lepo, polako. Problem je što ljudi ovde radije jedu brzu hranu, čak i lazanje traže spakovane, za poneti. Da bismo mogli ovome da izađem u susret, želeli bi da iznajmimo i prostor pored naše gostione. Na kraju krajeva, nismo došli kući da se odmaramo: radimo mi naše, samo drugim tempom…
Ne nedostaje vam Italija?
-Ja veoma volim da idem za Italiju, ali sada samo u posetu, kao turista. 30 godina smo znali da ćemo se vratiti kući, tako smo se i pripremali. U Sijeni sam uvek sanjala o svom selu, sada ne sanjam Toskanu. Jasno je, stigla sam kući.
Roža Feher
Angela Farkaš (Foto: privatna arhiva)
