Sve veći značaj pridajemo zaštićenim prirodnim područjima. Područje Palića, odnosno Ludaš, igra posebno važnu ulogu ne samo sa turističkog, već i ekološkog stanovišta.
Sve više ljudi brine o sudbini zaštićenih područja, tako da na sreću mnogi rade na očuvanju biodiverziteta bačkog regiona. Iako je entuzijazam prisutan, ljudi često raspolažu sa malo informacija.
Prema mišljenju Tamaša Vinkoa, predsednika Udruženja ljubitelja prirode „Riparia“, još je dug put pred nama, a očuvanju prirode i u obrazovanju treba posvetiti mnogo više pažnje nego što se to trenutno čini.
„Riparia“ je udruženje sa sedištem u Subotici, koje postoji od 1999. godine, a aktivno je ne samo u Subotici ili Vojvodini, već i širom Srbije. Takođe rade i na građenju međunarodnih odnosa. Njihova glavna aktivnost je zaštita prirode i životne sredine. U okviru ovoga su njihovi članovi mnogi ornitolozi, pa se posebno bave zaštitom i istraživanjem ptica, ali i drugim problemima i pitanjima. Rade na svemu tome zajedno i sa upravnicima zaštićenih područja, organizuju kampove, prikupljaju podatke, a imaju i članove koji rade u zaštićenim područjima.
Koje su to prioritetne oblasti kojima se bavite u regionu?
-U Severnobačkom okrugu Suboticom, Palićom, Ludašom, ali imamo članove i u Senti, Kanjiži, Bačkoj Topoli. Nemamo poseban fokus ni na jednu oblast, na primer, naš program zaštite modrovrana se uglavnom fokusira na Vojvodinu, Bačku i Banat, ali se širimo i na druga područja. Kampove i neke od naših programa organizujemo na Ludaškom jezeru u saradnji sa JP Palić-Ludaš. Ovde se odvijaju edukacije i istraživanja, upoznajemo učesnike sa prstenovanjem ptica i metodama proučavanja života ptica, ali se bavimo i drugim temama zaštite prirode i životne sredine.
Stanje Palićkog i Ludaškog jezera su stalne teme, kao i stanje subotičkih šuma. Sa kakvim izazovima se susrećete u svom radu?
-Kao udruženje vidimo, dok istovremeno pokušavamo da pomognemo onima koji se brinu o zaštićenim područjima, da javni sektor još nije prepoznao značaj civilnog sektora, ali se to polako menja. Sa stanovišta finansiranja, udruženje zavisi od članarine i uspeha tendera, jer značajno prikupljanje podataka i istraživanja takođe podrazumevaju i ozbiljne troškove. Učestvujemo u lokalnim opštinskim i međunarodnim projektima, ali smo već dobijali i podršku iz Evropske unije. Drugi je problem što zakon ne priznaje prikupljanje podataka i istraživanja koje ne obavlja stručni istraživač ili radnik institucije, iako postoji stručnost. Tako da se mi trudimo da sarađjemo i sa drugim institucijama i da preko njih obavljamo posao. To je i njima važno, jer nemaju dovoljno ljudi da stignu svuda. Izazov je i to što bi u nekim slučajevima zagađenje životne sredine ili uništavanje prirode moglo da prijavi i privatno lice, da prijavi počinioca, ali malo ko koristi ovu priliku. Ako vidimo da se nešto dešava, možemo to odmah prijaviti nadležnima (čak i potkrepljeno podacima), jer oni mogu da reaguju. Malo je nas ili čuvara zaštićenih područja, ne možemo svakog trenutka da obilazimo područje da bi se konstantno informisali o svemu. I zbog toga je važna uloga civilnog sektora, koji bi takođe mogao da pruži informacije.
Zakon je često nejasan u vezi toga ko i šta može da uradi za zaštićeno područje. Koliko vam ovo vezuje ruke?
-Nekada nije jasno čiji je zadatak da sprovodi zaštitu, koji nadležni kontrolni organ treba da se bavi problemima koji su nastali u područjima. Jedna druga stvar koja stvara poteškoće je to što se u 1. stepenu zaštite ne može ni upravljati područjem, niti ga održavati, nego treba pustiti da priroda odradi svoje, mada bi ponekad bilo bolje minimalno intervenisati. U svakom slučaju, civilna sfera ima šansu da se izjasni i napravi poboljšanja, jer kada se na primer donose zakoni, javna rasprava je sada već i kod nas obavezna. Na taj način i civili imaju priliku da izraze svoje mišljenje i daju sugestije, ali malo njih to koristi. Postoje organizacije koje se ovim posebno bave, ali se malo njih pridružuje građanskim inicijativama.
Kakvo je trenutno stanje u stručnom usavršavanju u Srbiji u oblasti zaštite prirode? Imamo li dovoljno stručnjaka koji se mogu zvanično baviti pitanjima zaštite prirode?
-Stručna univerzitetska obuka je veoma dobra, može se već birati između mnogih savremenih specijalizacija. Ima mnogo početnika i dobrih stručnjaka, ali oni često ne znaju gde da nađu posao, njihove mogućnosti su na tržištu rada ograničene. Firme koje se bave zaštitom prirode najčešće pripadaju državnim organima, pa je tu prisutno kadrovsko ograničenje i nedostatak resursa. Rešenje za ovo je zapošljavanje na projektima, ali ni to nije dugoročno rešenje, jer projekti ne traju večno. Mnogi se zapošljavaju u prosveti, ali ni tamo ne dobijaju svi posao. Studenti stiču dobra osnovna znanja na univerzitetu, koja bi mogli da razviju radeći kako bi kasnije postali dobri stručnjaci, ali za to treba stvoriti priliku da steknu iskustvo. Iako ima primera, nije dovoljno.
Da li se učenici susreću sa zaštitom životne sredine u javnom obrazovanju i da li se u kasnijem obrazovanju, srednjoj školi i na univerzitetu dovoljno bave ovom temom?
-Ne. Naročito u vezi sa inženjerskom obukom, malo je predmeta koji bi uticali na obim ekoloških problema i zbog toga često dolazi do sukoba između planiranja i same zaštite. Kada bi i na inženjerskim fakultetima studirali zaštitu životne sredine i predela, znali bi i razumeli, na primer šta, zašto i kako se može ili ne može graditi na datom prirodnom području. U tom slučaju je potrebno mnogo vremena da bi pokušali da objasnimo i da bi nas razumeli. Pojedine institucije i organizacije se bave time i taj proces se polako zahuktava, ali i dalje često nailazimo na kontradiktornosti, jer oni ne poznaju ove smernice, a mi ne možemo da nadoknadimo onaj nedostatak znanja koji je produkt greške obrazovnog sistema. Iako se studenti ponekad susreću sa zaštitom životne sredine tokom prakse, ali ne dovoljno dugo vremena. Možemo zato ipak da pomenemo određeni napredak, jer se već tokom akreditacije pojavljuju predmeti zaštite prirode, na primer u šumarstvu, ali postoji velika potreba i za terenskom praksom.
Kako se po vašem mišljenju odnose civili prema svemu tome? Da li dovoljno radimo na zaštiti prirode i životne sredine?
-To je promenljivo. Postoji jedan sloj koji je emotivno vezan za na primer, naša jezera, reke, šume i koji bi ih štitio po svaku cenu. Međutim, ovaj entuzijazam nije uvek udružen sa željom za znanjem ili upoznavanjem, ne traže informacije, već situaciji pristupaju na emotivnoj osnovi. Drugi sloj je već ozbiljnije uključen u pronalaženje informacija i upoznavanje sa istim. Mada, postoji i onaj sloj koji je apsolutno nezainteresovan za prirodu i zaštitu životne sredine, već su samo zainteresovani kako da imaju koristi od prirode. Tako da građanstvo ima mešan stav o ovoj temi, zbog čega bi upravo bilo važno da se više bavimo edukacijom i prenosom informacija, ali to zavisi i od kapaciteta udruženja. Važno je otvoriti se prema mladima, sa njim početi obrazovanje, jer stariji imaju ukorenjene navike koje je već teško promeniti. Mlade treba vaspitavati u pravcu ekološke svesnosti još od vrtića, a tu na scenu stupaju civilne organizacije i udruženja.
Prošle, a i ove godine, kod nas se javilo sve više pitanja zaštite životne sredine, a koja su već doprla do civila u većem obimu. Mnogi smatraju da država ne reaguje dovoljno brzo na pitanja u vezi očuvanja prirode. Koje je vaše mišljenje, da li se ovi procesi zaista sporo odvijaju?
-Kao civili, mogli bismo reći da bi to moglo da ide brže. Međutim, ja radim i u državnoj zaštiti prirode, pa bolje vidim zašto je ovaj proces spor. Čak i najjednostavnija promena zahteva mnogo vremena za administraciju. Na primer, navedimo primer desetogodišnjem plana upravljanja jednim prirodnim rezervatom: pre nego što ga predamo na predaju, postoji i proces društvenih konsultacija, javna rasprava, zahtevi za dozvole, odobrenja – a to može biti i šestomesečna procedura. I to je samo plan upravljanja, a ne predlog izmene zakona, koji zahteva još više konsultacija. Mnogo puta ovaj proces zavisi i od toga u kojoj meri određeni sektor tretira pitanja očuvanja prirode kao prioritet.
Kad smo već kod toga, da popričamo malo i o kvalitetu vode naših jezera. Kakav je trenutno kvalitet Palićkog i Ludaškog jezera?
-Mogu da govorim samo sa nezvanične tačke gledišta, jer se mi ne bavimo ovim ispitivanjem. Naime, naizgled i poznavajući pozadinske informacije, analizirajući podatke koji su inače javni i dostupni na sajtu Grada Subotice, vidi se da je došlo do promene. Voda je još uvek zelena, neki parametri su bolji, ali u njoj ima još dosta biljnih hranljivih materija, kao i količine mulja, što utiče na kvalitet vode. Ocenjivanje, klasifikacija, funkcionišu tako, da ako je jedan parametar loš, ceo kvalitet vode je loš, čak i ako su ostale izmerene vrednosti dobre. Stoga je važno ne izvlačiti zaključke na osnovu samo jedne informacije. Sa zdravstvenog stanovišta nema takve bakterije koja može izazvati infekciju, a čije prisustvo prekoračuje granične vrednosti, pa se sa ove tačke vodeno telo ipak može smatrati čistim. Međutim, stvar je ukusa da li neko želi da se kupa u zelenoj vodi. Mada, ako posmatramo i pratimo rad postrojenja za prečišćavanje vode, vidimo da situacija polako, ali napreduje u pozitivnom pravcu.
Da li se može reći da je jedan opšti trend da stanovništvo nije informisano?
-Mnogi od nas se žale, ali se ne trudimo da potražimo tačne i pouzdane informacije. Informisanost i potreba za informisanjem često nije prioritet. Lakše je žaliti se, iako se može pisati inspekciji, može da se potraži upravnik područja, sekretarijat i da se prijavi ako vidimo nešto što smatramo nepravilnim. Treba potražiti kontakt sa organima čiji su kontakti javni, tako da bi zaista trebalo samo ispratiti stvari, umesto da se žalimo bilo nama, civilnim organizacijama – koje usput budi rečeno ni nemamo pravo da nešto preduzmemo – bilo drugim novinskim portalima, ako smo nečim nezadovoljni.
Oršolja Šeregelj
Tamaš Vinko (Foto: privatna arhiva)
