Energetski problem se polako pretvara u već sto puta ispričanu priču, ali vreme neumoljivo prolazi, a svakim danom je sve bliža jesen, potom i zima, koja nosi mnoga neprijatna iznenađenja. Lideri evropskih zemalja, nadmašujući jedni druge, pokušavaju da ubede svoje tupave birače da neće biti problema ni u oktobru, a ni u januaru sa gasom i strujom, jer se oni, političari, svim silama trude, čak i preko toga, da što pre reše ove probleme.

Za razliku od ove riznice optimizma, obični ljudi osećaju približavanje socijalne opasnosti na sopstvenim novčanicima.

S druge strane, ne mali deo ljudi (na veliku nesreću političara) naučio je da razmišlja i rasuđuje, i jednostavno odbijaju da bezrezervno prihvate konačne kazne svojih (samoproklamovanih) vođa. Naime, vide da su problemi u preduzećima koja su u rukama vladajućih partija sve gori, a nije sporno da će oni, građani koji plaćaju porez, biti prinuđeni da plaćaju ogromne troškove. Hteli ili ne hteli.

Ovo je evropska pojava, ali situacija ni kod nas nije ništa bolja (u stvari, čak je i gora). Setimo se samo da je i zimus bilo ozbiljnih problema sa snabdevanjem strujom. U Termoelektrani Nikola Tesla u Obrenovcu su odjednom otkazala skoro sva odeljenja za proizvodnju struje, a nizak vodostaj Dunava je ograničavao količinu struje koja dolazi iz hidroelektrane. Državno rukovodstvo je grčevito tražilo mogućnosti zamene, pa su pronašli megavate koji se mogu kupiti na takozvanom slobodnom tržištu, i to po izuzetno visokim cenama.

Nadležni ministar nije isključio da serija kvarova nije rezultat slučajnosti, već se može objasniti ljudskim faktorom.

Ono što jeste činjenica je da su potrošači imali vrlo malo problema, jer nije bilo neplaniranih isključenja, a napon na vodovima nije značajno pao. Međutim, ovo je imalo ogromnu cenu.

Rashodne stavke republičkog budžeta su se povećavale u skokovima, a državne rezerve se iz dana u dan drastično smanjivale.

Nadležni, čak i na najvišem nivou, uprli su prst u čelnike srpske elektroprivrede. Predsednik je direktno i bez oklevanja pozvao generalnog direktora da nađe drugi posao, što je on i uradio. Nekoliko meseci, na ko zna kojoj funkciji, radio je u direkciji EPS-a, a onda je i odatle nestao.

Po dobrom političkom običaju, tek posle toga su počele da se pomaljaju glavice eksera iz vreće. Ispostavilo se ono, što zainteresovani za tu temu već odavno znaju, a to je da mnogo toga nije u redu sa opravljanjem elektroprivrede. Dok u drugim uređenim državama elektroprivreda (u privatnom vlasništvu) vlasnicima donosi i više nego poštenu dobit, kod nas je jedini način da se održi da stalno pojede novac poreskih obveznika. Istovremeno viša garnitura menadžmenta kompanije međusobno i sebi, deli smešno velike plate. No dobro, imaju od toga koristi i „plebejci“, odnosno radnici, koji u odnosu na prosečnu platu u republici odlično zarađuju, na primer, čistačice dobijaju više nego jedan srednjoškolski profesor.

Jedna od posledica ovakve raspodele novca šakom i kapom je ta, da je razvoj moguć samo u planovima, odnosno na papiru. Ako im zatreba veća suma, kume i mole na međunarodnom tržištu novca i pozajmljuju nekoliko stotina miliona evra. A otplatu garantuje Vlada, uprkos tome što je predsednik republike pre dve godine izjavio da će se država rigidno uzdržavati od takvih obaveza. Jedva da je prošlo malo vremena i već je popustio lažući sebe i garantujući dug elektroprivrede.

Savet za budžet i finansije je u nekoliko navrata skrenuo pažnju vladi na ove probleme, ali je rezultat bio isti kao onaj kod rabina koji se za svetski mir moli kod Zida plača u Jerusalimu: kao da priča zidu.

Pre svega, u javnosti se često postavljalo pitanje zašto vlast tetoši elektroprivredu? Odgovor obično postaje jasan posle izbora. Zato što je vladajuća nomenklatura u javna preduzeća smeštala svoje partijske vojnike, koji po njenom mišljenju imaju zasluge, ali su ih držali podalje od fine masne slanine. Njihova bezuslovna lojalnost, poniznost i bezrezervna odanost moraju se na neki način nagraditi. Teško da treba uopšte objašnjavati na čiju štetu i džep. Međutim – a to se već sada može kovertirati – najkasnije na jesen, račun za struju biće mnogo veći nego ranije. Šef države i ministarka „plavi ciklon“ i sada bagatelizuju i pominju poskupljenja ispod deset posto, a sa druge strane jedan-drugi član Finansijskog saveta koji su slobodniji na jeziku jasno govore o potrebi duplog povećanja od pomenutog.

Politikum za sada, ne želi da čuje za neizbežna teška opterećenja, jer bi veliko povećanje cena dovelo u sumnju kredibilitet lidera, koji i ovako nije na visokom nivou. S druge strane, to bi narušilo prividni društveni mir, a strahuje se da bi narod izašao na ulice u još većem broju od „očekivanog“, što bi moglo da dovede do propasti sadašnje vlasti. Pa, pripadnici političke elite toliko ne mogu da rizikuju, već se radije trude da cenu struje održe na relativno prihvatljivom nivou. Ovo će biti u redu sve dotle dok državna kasa ne ostane bez novca. Jer elektroprivreda, skoro kao država u državi, teško da će se odreći stečenih, ali nezakonitih prava, kao rezultata velike reorganizacije. Oni zahtevaju za sebe vrednost političke dobiti izraženu u dinarima, a vlast u tu vreću bez dna neprekidno preliva narodni novac.

Aleksandar Vučić i Aleksandar Vulin (Foto: telegraf.rs)