Republički zavod za transfuziju krvi, proteklih dana je oglasio crveno upozorenje, jer su zalihe krvi u bolnicama Srbije smanjene na katastrofalan nivo, i sve skupa im je na raspolaganju količina dovoljna samo za jedan dan, pa se operacije rade samo u hitnim slučajevima. Dečja odeljenja i akušerstvo su naime i dalje u vrhu liste prioriteta. Prema mišljenju stručnjaka (i zdravog razuma), na ova dva mesta ne može i ne sme da se štedi.

U vezi sa ovom više nego neblagoslovenom situacijom, nadležni su dali niz objašnjenja. Prema njihovim rečima, smanjen je broj davalaca krvi jer su velike vrućine, pandemija se vraća, mnogi su otišli na odmor, a neki se nalaze u inostranstvu…

Međutim, ne pominje se u kojoj meri su različite reorganizacije doprinele sadašnjem stanju, koje inače nije ništa novo, a usled čega su odeljenja za transfuziju krvi lokalnih bolnica praktično ostala bez prava na akciju i organizovanje.

Ranije, uključujući i Sentu, Crveni krst i bolnica su organizovali mnoge zajedničke akcije u preduzećima, ustanovama i lokalnim zajednicama, a čak i ako davaoci krvi nisu dolazili u hordama, dosledno su postizali više nego solidne rezultate. Opština Senta ili neko od njenih sela, više puta se dičila zvaničnim priznanjem kao najhumanije naselje u Srbiji.

Možda nije naodmet pomenuti da su ti uslovi još uvek bili u „prokletom“ socijalističkom sistemu, kada je više političko i drugo rukovodstvo ostavljalo „bazi“ mnogo više prostora za delovanje nego danas. I ovo se ne odnosi samo na davanje krvi. U jednom od najmračnijih perioda istorije Srbije, odnosno devedesetih godina, u svojoj maniji progona, „crveno-crna koalicija“ je došla do zaključka da većina ili pedeset procenata opština sa manjinskim stanovništvom u tiskom regionu mogu – eventualno – predstavljati rizik po nacionalnu bezbednost, te da administrativno ovu relativno homogenu celinu treba grubo podeliti na dva dela, pa se time broj glasova može razvodniti do te mere da nemaju šanse za mogući politički preokret. Stoga su Ada i Senta pripojene Kikindi, zanemarujući istorijsku tradiciju, odnosno činjenicu da su te dve opštine vekovima pripadale subotičkom okrugu.

Sadašnje rukovodstvo – čini se – ne smatra da je to dovoljno, i teško prikriva koliko im bode oči to što vladajuća stranka ne vlada u nekim malim mestima. I nedavni politički skandal u Senti dokazuje da oni selektivnim sredstvima pokušavaju da preokrenu situaciju u svoju korist. I naravno, uvek postoji neko ko će preuzeti ulogu špijuna. Tome na sraman način pomaže i politička grupacija, kojoj neki sunarodnici još uvek izglasavaju poverenje.

Strahuje se da se proces neće završiti dok se ne uspostavi nacionalna dominacija. I to daje apsolutnu moć vladajućoj stranci i njenim poslušnicima.

Međutim, čini se da je pamćenje onih koji sebe danas zamišljaju nepobedivima prilično kratko, jer su izgleda potpuno zaboravili da je ne tako davno Demokratska stranka čvrsto držala vlast na pokrajinskom nivou, pa onda kada je nesrećno podbacila na izborima, skoro preko noći njihova baza birača i pristalica se katastrofalno smanjila, i da tako kažem, svela demokrate koje su se uljuljkale u isprazni san da se zauvek zacementiraju na vlasti, slično kao i ovi sada na vlasti, u patuljastu stranku.

Takođe je istorijska činjenica i to, da iako ljudi tolerišu prekomernu centralizaciju (jer šta su mogli i da urade pod ogromnim pritiskom), nikada je neće osetiti kao svoju. Najbolji primer za to je takozvani demokratski centralizam koji je dugo vladao u boljševičkim režimima – a koji je opštinski (pokrajinski, republički, savezni) partijski komitet prihvatio na neprikosnovenu „preporuku“ partijskog sekretara, celokupno članstvo je bilo dužno da sprovede.

Svima nam je poznata sudbina komunističkog socijalizma i u svetu i kod nas. Doživeo je poraz i čak je i zabranjen u nekim zemljama.

Ali ostanimo na političkoj sceni naše uže otadžbine. U ono vreme je i „večni“, sada već pokojni predsednik SVM-a sebi namenio besmrtnost, i tako se i ponašao. On je želeo da bude „ius vitae ac necis“ (gospodar života i smrti), ali one koji se nisu slagali sa njim, pomeli su jednim dahom. Od tada, drugi igraju ovu ulogu. Ko zna dokle, jer nisu ništa naučili iz sudbine svojih prethodnika.

Ovo se isto odnosi i na sistem snabdevanja krvlju. Beograd je uzurpirao sva prava na akciju i na taj način temeljno uništio entuzijazam (i sujetu) onih koji rade na terenu, koji se i pored toga trude da urade šta mogu, ali od njihovog nekadašnjeg entuzijazma jedva da je nešto ostalo. Eventualno neizgovoreno „argumentuju“ da će „centar ionako sve uzeti, pa neka oni reše i problem“. Ako o tome detaljnije i razumno seljačkim mozgom razmislimo, teško bi bilo o tome otvoriti raspravu.

Ova situacija je donekle slična situaciji pre opsade Tvrđave Eger ( u srednjem veku zaustavila prodor turske vojne mašinerije u Evropu, prim.prev.). Kada je Dobo zamolio skupštinu u Siksou za pomoć pre opsade, oni su njemu i Mekčeiju, koji je predstavljao Doboa, odgovorili:

-Ako vas nije bilo dovoljno, zašto ste ostali na funkciji? Ako ste pojeli kost, pokusajte i čorbu!

Zatim su, posle pobedonosne bitke, obojica podneli ostavke na svoje položaje.

Hoće li to učiniti i korifeji beogradskog centra? I da li oni shvataju da je sadašnje stanje dobrim delom rezultat prokletstva centralizacije?

Ne pominje se u kojoj meri su različite reorganizacije doprinele sadašnjem stanju, koje inače nije ništa novo, a usled čega su odeljenja za transfuziju krvi lokalnih bolnica praktično ostala bez prava na akciju i organizovanje (Foto: bbc.com)