U tekstu crnogorskog dnevnog lista Pobjeda, objavljenom 21. avgusta, a pod nazivom Stranci cijene našu prirodu, interesovanje sve više, možemo čitati o tome da pojedini domaći preduzetnici vide ogroman ekonomski potencijal u razvoju turizma u opštinama na severu, blizu Srbije. Ali u kojoj se meri raspravlja – imajući u vidu i iskustva na moru – o rizicima ovoga?

Članak Nade Kovačević (koja usput važi za nekog ko bira dobre i informativne teme) počinje predstavljanjem pojave koja se godinama povećava: strane posetioce sve više privlači zaista jedinstvena planinska priroda, ali i „etno sela“, a onaj ko ume unapređuje svoju ponudu shodno tome. Trendovi već godinama pokazuju sve veće interesovanje. U Parku prirode Piva, na primer, 2019. godine je zabeleženo rekordnih 40 000 posetilaca. Što su ove brojke smanjene, tome je razlog pandemija kovida, to jest, ove godine je razlog ruska agresija na Ukrajinu, jer imaju manje ukrajinskih i ruskih gostiju. Razvoj u pojedinim segmentima je sasvim vrtoglav: dok je u Plužinama 2003. godine samo 30 kreveta čekalo dolazeće goste, ovaj broj je trenutno 1500, zahvaljujući činjenici da mnogi lokalci izdaju svoje slobodne sobe. Ovde, kao i drugde bi međutim, neophodno bilo dodatno proširiti kapacitete, kao i rešenje za popunjavanje mrtve zimske sezone. Pozitivni rezultati su naime jasni: crnogorske planine mogu da predstave prirodne i kulturne vrednosti ove zemlje veličine džepne maramice i onima, koji ranije tu državu nisu umeli ni na mapi da lociraju. Mnogi lokalni stanovnici uspešno pokušavaju da izgrade sopstveni biznis, što je velika stvar u takvom poluperifernom regionu kakvom pripada i zemlja crnih planina. A jedan od preduzetnika je i direktno izjavio da će Crna Gora, ako to uradi kako treba, moći da živi od turizma. Među problemima u članku se navodi samo opadanje vodostaja jezera i problemi sa napajanjem strujom. Međutim, vidi se i iz drugih vesti u dnevniku da i gorski spasioci imaju gusto leto: listom moraju da spasavaju strance koji upadnu u razne nevolje i pogrešno procene svoje sposobnosti i okolnosti. Sve se to dešava na način da situacija sa spasiocima nije regulisana ni zakonski ni u smislu sredstava niti alata. Idući jedan nivo dublje, međutim, postoji i sama opasnost da ona klasa koja ima kapital ugrabi priliku i planira da uloži novac. Možda se za ovo vezuje pojam sa kojim se svako može lako susresti, ako ga interesuje koliko je moguće dobiti za nekretnine oko Durmitora: u pojedinim oglasima, stotine hektara njiva i šumskih površina nude (verovatno lokalni) vlasnici u nadi za brzom zaradom.

Zašto treba o svemu pričati? Jer je u mnogim aspektima to simptom koji na pojedinim lokacijama otvoreno izlazi na površinu. Na primer, oni koji su upoznati sa crnogorskim pejzažem – posebno obalnim – možda znaju da razvoj turizma nema mnogo veze sa ekološkom svešću. Beton, čelik i drugi građevinski elementi služe za zaradu, a zelene livade, maslinjaci i netaknuti primorski travnjaci teško. Pre nekoliko decenija, okolina jednog Ulcinja ili Budve bila su prilično uspavana, idilična mesta – a danas su to betonske bačve u kojima vrvi od ljudi. Dok prelistavamo lokalnu štampu, često nailazimo na kontroverzne investicije koje nominalno služe „high end“ turizmu, ali se uglavnom radi o konstrukcijama željnih profita, prestiža i udobnosti političara i preduzetnika kontroverznog porekla. Kampovi, koji su se nekada nalazili na osamljenim mestima i u vreme Jugoslavije važili za oazu mira, danas su okruženi gusto izgrađenim putevima, ulicama, stambenim i hotelskim blokovima. I povrh svega, zgrade koje su nicale kao pečurke posle kiše poslednjih 10-20 godina, nisu u vlasništvu nekog javnog preduzeća ili zajednice, već u privatnom. Ukratko rečeno, može se postaviti koordinatni sistem koji jasno pokazuje od čega se može izvući profit – ne računajući sada lokalne male preduzetnike – koji sloj ima veliko oruđe i gde je u svemu tome izvorna prirodna sredina, koja je u velikoj meri svedena na scenografiju i na više mesta sačuvana samo u pojedinim elementima.

I pre nego što pomislimo „pa ovi Crnogorci…“, razmislimo šta se dešava u širem regionu, koji se takođe smatra poluperiferijom, uključujući i Srbiju i Mađarsku. Pored nekolicine dobrih primera, većinom dominiraju takve pojave, gde prisvajanje i evisceracija prirodne sredine dominiraju i pored površno promišljenog razvoja i veoma duboko osećane želje za profitom. U kojoj meri će predstojeći ili već u toku uspon na crnogorske visoravni biti izuzetak, očigledno je i dalje otvoreno pitanje, ali gledajući naš mali regionalni svet, strah od odloženog „razvoja“ teško da izgleda neosnovano.

Krajolik u Crnoj Gori (Foto: szmsz.press)