Svakog meseca statističari vredno izračunaju koliko je iznosio prosečni privredni rast ( ponekad pad) prethodnog meseca (ili onog koji je tom prethodnom prethodio), bruto i neto prosečnu mesečnu zaradu… i bilo bi nepotrebno nabrajati sve podatke i oznake koje pripremaju uglavnom za političke lidere i potom ih prezentuju široj javnosti.

Činjenica je međutim, da običnog čoveka brojni iskazi, brojčani stupci i druge gluposti zanimaju samo u retkim slučajevima, jer razvoj životnog standarda ne pokazuje Zavod za statistiku, već pijaca, prodavnica na uglu, račun za struju i drugi troškovi. Iz toga se može proceniti u kom smeru idemo.

Međutim, ponekad vredi uporediti srpske podatke sa podacima iz drugih zemalja. Ako ni zbog čega drugog, onda iz radoznalosti, gde smo mi u međunarodnom smislu. Pa, nemamo nikakvog razloga da se hvalimo, uprkos tome što prva garnitura države ne propušta nijednu priliku da u svojim izjavama u vezi ovoga stalno naglasi da živimo sve bolje i bolje. Iako, ako za osnovu uzmemo vrednost najniže mesečne neto zarade ili takozvane minimalne potrošačke korpe, daleko zaostajemo ne samo za državama članicama Evropske unije, već i za bivšim republikama članicama nekadašnje Jugoslavije.

Prema podacima iz marta meseca, na minimalnu potrošačku korpu u Srbiji trebalo je potrošiti 42,5 hiljada dinara, osnovno deset posto više nego godinu dana ranije. Istovremeno je najniža zarada iznosila jedva 35 000 dinara. Nasuprot tome, u Bugarskoj, najsiromašnijoj zemlji EU, tada su plaćali 332 evra, što je samo naizgled više nego kod nas, jer se u evropskim državama zarada posmatra bruto, dok se mi i dalje držimo neto prikaza. Međutim, to teško da je za osudu, pošto ljude zanima koliko novca dobijaju svakog meseca, a ne iznos od kog se odbijaju porezi i doprinosi.

Možda nije zgorega znati da je u Rumuniji, koja je decenijama bila za žaljenje, bruto iznos minimalne zarade 515 evra, dok je u Mađarskoj 542 evra. Stariji se možda još i sećaju da su dve najrazvijenije republike bivše Jugoslavije bile Hrvatska i Slovenija. I pored toga što beogradsko rukovodstvo povremeno ugrabi svaku priliku da okalja „arheneprijatelja“ (Zagreb), danas tamo niko ne može da zaradi manje od 624 evra bruto, dok je u Sloveniji ta cifra 1074 evra. Kod nas je ta cifra 401 evro. Radi onih koji vole da se raduju tuđoj nesreći, recimo i to da je ta zarada u Makedoniji okruglo 300 evra, u Bosni i Hercegovini 277, a u Albaniji je tamošnji zavod za statistiku pokazao najnižu neto zaradu od 248 evra.

Slična je situacija i sa prosečnim platama. Naš neto prihod je u martu iznosio 635 evra što je za 100 evra više nego u Makedoniji, Albaniji i Bosni i Hercegovini. Samo Bugarska je na istom nivou kao i mi, ali za Rumunijom zaostajemo 160, za Mađarskom 260, a za Hrvatskom 480 evra.

Inače, Luksemburg „plaća“ najbolje u EU. Tamo rade za prosečnu mesečnu bruto platu od 3816 evra, a u Nemačkoj za 2727 evra. Najbogatiji su naravno Švajcarci, jer je prosečna bruto plata tamo skoro 6000 evra.

Navedeni podaci dobro izgledaju, samo je pitanje koliko je od toga neto iznos, odnosno onaj iznos koji leže na tekući račun zaposlenog. To se razlikuje od države do države, a u svakoj zemlji članici to zavisi (i) od bračnog statusa osobe. Svuda je najgora situacija za one koji žive sami. Oni su takođe pogođeni posebnim teretom koji je popularno poznat kao porez za neženje. S druge strane, kod onih koji zarađuju veoma dobro, odnosno znatno iznad proseka, država prepolovi bruto. Iz ovoga se može zaključiti da poslodavac uzalud želi da namami dobrog stručnjaka visokom platom, kada država pokušava da iscedi što više od ponuđenog iznosa. Pa možemo konstatovati da „pljačkanje“ radnika na ovaj način nije balkanski izum. U Austriji koja se bori sa ogromnim nedostatkom radne snage, na primer, penzioner može da radi do određenog broja radnih sati godišnje (da bi mogao da živi kao čovek), ali je načisto i sa tim, da ako radi za satnicu od 10 evra, pripada mu samo 2,5 evra (!). Ostatak mu jednostavno uzme država. Slični uslovi vladaju i u drugim zapadnoevropskim državama. Iz toga se nameće logično pitanje, šta zapravo vlasti žele? Da popune radne mesta i puste i starce da rade (pošto i nema ko da ih zameni), ili da podvrgnu drakonizmu one koji žele da rade i zarađuju? Sa ove tačke gledišta, Srbija se može nazvati ultraliberalnom državom, jer kao što znamo, ako se penzioner zaposli, pored naknade zarađene četrdesetogodišnjim radom, primaće i punu platu.

Pored utvrđivanja različitih proseka, međutim, najvažnije pitanje je izostavljeno iz svih ovakvih izjava. Naime, odgovor na pitanje koliko vredi dobijeni iznos u smislu egzistencije i normalnog života u nekim zemljama. Ako neko u Beču radi za neto platu od 2000 evra, ali je prinuđen da plaća 1400 evra za mesečni zakup stana od devedeset kvadrata, kako četvoročlana porodica preživljava od ostatka?

Socijalno nezadovoljstvo već postaje sve izraženije u značajnom delu zapadnih zemalja, pošto hiljade ljudi izlazi na ulice u Nemačkoj i Italiji tražeći veće plate i niže cene. Zastrašujuće je da će ovaj talas samo ojačati, što na kraju (može) dovesti do pada vlada. Životni standard nam se popravlja samo statistički, pošto se zarade iskazuju u evrima, ali ni za neupućene nije tajna da Narodna banka veštački drži kurs dotične valute na sadašnjem nivou. U radnji i na pijaci se međutim, plaća u dinarima, a cene čak i ako nisu potpuno podivljale, jasno i stalno rastu.

Zato se može govoriti samo o besmislenim prosecima. (Ali čemu?!)

Da li se cene mogu zauzdati? (Foto: 105.rs)