Zoltan Rokuš iz Bečeja diplomirao je i master završio na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a 2019. godine je postao član Mađarske trupe Narodnog pozorišta u Subotici.
-Gluma je profesija kao i svaka druga. Možda je jedina razlika u tome što se može raditi samo srcem i dušom – kaže glumac Zoltan Rokuš o svojoj profesiji.
Sa kakvim se izazovima danas suočava jedan mladi glumac?
-Biti glumac početnik u današnjem svetu je veoma teško, posebno na našim prostorima. Naše bake i deke su se celog života bavile jednom stvari, pa su u penziju išli sa tog jednog jedinog radnog mesta, ali danas smo već u fazi da ako neko ostane na jednom poslu duže od tri godine, to je već dosadno. U savremenom, užurbanom svetu, i kreativni ljudi su izloženi ovoj opasnosti. Tada nas život postavlja pred izbor: ili da se pomirimo i da nam dosadi ono što radimo ili da izgradimo novi svet oko već postojećeg života. Ja sam svoje sposobnosti stavio u službu ovog cilja, kojim mogu preuzeti odgovornost za Mađare ovde u južnom regionu, a u okviru toga za mlade ljude.
Radite sa mladim ljudima, čime se sve bavite?
-Pre pet godina sam osnovao Bečejsko pozorišno sklonište, gde se svake godine sve više i više dece bori da postavimo jednu predstavu. Do sada je publika mogla da vidi Čehovljevog Platonova, Gospodine profesore molim vas, Friđeša Karintija, predstavu Vojnici se još nisu vratili Nandora Giona i Odmor u mrtvoj ulici Ištvana Čukaša, a ove godine postavićemo Puške i golubove Šandora Tataja. Ove godine je osnovan i specijalizovani recitatorski kružok u Mađarskom kulturnom krugu Šandor Petefi, gde u maju predstavljamo pesničku pozorišnu predstavu sa entuzijastičnim srednjoškolcima. Pre tri godine je osnovano i Mađarsko pozorišno udruženje Perem, koje je stvoreno za realizaciju raznih predstava, dečijih programa, takmičenja i letnjih kampova. Pored predstave Otvaranje pupoljaka pre tri godine i nedavno postavljenog komada Umetnicine plahte, planiramo i dečiju predstavu iz Janoša viteza Šandora Petefija, a kojoj će mi asistent biti muzičar Žombor Češak.
Zahvaljujući kome ste postali glumac?
-Mnogo dugujem Vojvođanskom mađarskom recitatorskom društvu, gde sam odrastao kao dete leto za letom, a povrh toga sam večno zahvalan mojoj dragoj profesrki mađarskog jezika, Eržebet Benak. Zahvaljujući njenom strogom i upornom radu, pronašao sam život koji obožavam i volim.
O kojim vrednostima vodite računa tokom svog rada?
-Kao glumac Mađarske družine subotičkog Narodnog pozorišta, to jest, kao vođa i tvorac Mađarskog pozorišnog udruženja Perem, pre svega vodim računa o kvalitetu i potrebama publike. Smatram da je pogrešno verovati da nemamo obavezu da služimo publici, jer nema pozorišta bez publike. Ali kada ima publike? Ako stvaralac predstavi kvalitetan, istinit komad koji zadovoljava potrebe publike, ona to i ceni. Pored toga, moguće je uživati i u stvaralačkoj slobodi, može se šokirati, izazvati čuđenje, a mogao bih još da nabrajam. Kada obrađujete teme (na primer, društvena pitanja, rodne uloge, političke stvari), ne možete samo da delite šamare: morate jednom rukom da milujete, a drugom pošteno ošamarite – tako će publici biti zanimljivo, onda će ono što imate da kažete imati vrednost. A delo će biti uzbudljivo i za stvaraoce ako pronađu trenutak ili životni osećaj na kom mogu da izgrade produkciju.
Kako vidite svoju budućnost?
-Trupa u Narodnom pozorištu je i dalje sastavni deo mog života, gde kao početnik upijam iskustvo i profesionalizam svojih mudrih kolega, a trenutno me veoma zanima i muzika. Ja sam osoba koja je stalno u pokretu, razmišljam o sledećem zadatku, jer osećam da ako ne planiram unapred šta ću raditi prekosutra, mogu da protraćim čak i nedelje svog života. Naučio sam da vas u ovo poslu shvataju ozbiljno samo ako se pošteno založite, i trudim se da se toga i držim.
Angela Kovač Kužli
Zoltan Rokuš kao režiser (Foto: privatna arhiva)
