Početak škole je ove godine doneo mnogo novih stvari, uključujući novi predmet (Vrline i vrednosti kao životni kompas, prim.ur.), pojačano prisustvo policije u školama, a formiran je i krizni tim za rešavanje mogućih incidenata. Koliko su ove mere korisne i kakvu poruku šalju deci? – pitali smo psihologa Agotu Pap iz Subotice.
Kako prisustvo policije u školama može uticati na decu? Da li ono ima ikakvog značaja za održavanje reda u školi?
-Nažalost, stavovi roditelja i stereotipne poruke koje šalju mediji učinili su svoje, tj. danas nijedan osnovac ne gleda policiju onako, kako je bilo karakteristično u prošlosti. Možda je ulogu onoga koji kažnjava asocijativno vezuju za policajca, ali teško da ga smatraju osobom na koju se sa sigurnošću mogu osloniti u slučaju nevolje. Koliko ja znam, aktivnosti i ovlašćenja školske policije ne dozvoljavaju stvarnu konfrontaciju u svim aktima nasilja. U principu, školski policajac je osoba kojoj možemo da se obratimo ako primetimo da nešto nije u redu. Obezbeđivanje čitavog školskog prostora od strane policajca je pravi izazov, jer često ni nekoliko dežurnih nastavnika koji su raspoređeni na svakom spratu ne mogu da suzbiju sve nasilne radnje u korenu. U osnovi, mislim da u slučaju mlađih osnovaca, uz odgovarajući sistem vrednosti, policija može da izjavi da je red zagarantovan. Međutim, jedan pubertetlija ili srednjoškolac već je dovoljno pametan i spretan da se zaista temeljno pripremi ako je zaista odlučan da nešto uradi. Mislim da je tako bilo i u slučaju nakon kog je naređeno prisustvo policije u školama.
Krizni štab je u stalnoj pripravnosti: kakvu poruku ovo nosi?
-Za jedno dete – ako već poznaje pojam kriznog štaba – to može da nosi poruke koje su definisane tokom pandemije, odnosno: nešto nije u redu, a što ni oni ljudi sa zaista velikom moći ne mogu dobro/vešto da reše. Ali svakako nosi nešto što ne obezbeđuje stabilnost, već neku takvu aktivnost koja se razlikuje od svakodnevice. Odrasla osoba iz ovoga može da nasluti i da pripremljenost znači da se nešto može desiti, da postoji neka opasnost, zbog čega je to neophodno, odnosno, da još nismo našli odgovarajuća rešenja. Biti u pripravnosti je stalni pritisak, u kom se ne možemo opustiti, što sugeriše da nevolja može da udari sa bilo kog mesta i u bilo koje vreme, a takođe znači i to, da postoji spreman plan ili sistem ili stručni tim koji će stupiti u akciju u takvim slučajevima. Ali zašto čekati na to?
Da li su ova dva koraka realna pomoć u prevenciji vršnjačkog nasilja?
-Pružanje pomoći ja doživljavam kao aktivan proces, dok su prisustvo policije i sistem koji se aktivira u slučaju opasnosti statičniji dok ne dospemo u problematičnu situaciju – to jest, to nije prevencija, već intervencija. Pomoć je podrška kada sam oslabljen/a ili nemam adekvatne mehanizme za suočavanje ili procesiranje. Pomenuti akteri nas ne uče ovim veštinama. Ove odredbe nisu o deci niti o pojedincu / to su spoljašnji propagandni potezi.
Šta bi deci bilo potrebno da mogu smisleno da se nose sa problemom?
-Shodno mom pređašnjem kritičkom mišljenju, na ovo mi je naravno teško da odgovorim. Primarna zajednica socijalizacije dece je porodica. Upravo zbog toga je veoma važan kvalitet i sadržaj perioda koji doživljavaju tokom rane socijalizacije. Važno je stvaranje neophodnih uslova za obezbeđivanje pažnje, ljubavi, povezanosti, razvoja – ne mislim pritom pre svega na materijalne stvari, ali i to spada u ovo – uspostavljanje odgovarajućih vrednosti, a mogla bih još da nabrajam. Dospevanje u institucije uvek utiče na dete, škola je druga veoma važna sredina za socijalizaciju, u koju naravno spadaju i vršnjaci. Uloga pedagoga ne može da bude samo edukacija, nije moguće ne sarađivati sa roditeljima. Istovremeno, važno je i to da se roditelji sa poverenjem obrate nastavniku. Ne možemo decu spasiti od svake životne situacije, ali ne možemo da očekujemo ni to, da mladi rešavaju probleme lažući o svojim godinama. Ovi sistemi su često međusobno povezani i dalje razvijaju potencijal deteta. Velika je potreba za prijateljima, pravim, iskrenim prijateljstvima. Jer oni su ti, od kojih deca mogu da nauče da postoji rešenje na njihovom „nivou“, a ne samo ono dobro ili svrsishodno koje im roditelji nameću. Pored toga, moraju da nauče da ponekad padnu na zadnjicu, da se razočaraju, da osete gubitak i bol. Nisam sigurna da možemo pridobiti poverenje mladih uz zanimljive knjige, posebne predmete i najspektakularnije video snimke. A pažnja ne znači da ćemo od sada svaki dan razgovarati sa njima dok ne iscede i poslednju misao i osećanje. Kada kažem pažnja, podrazumevam to, da upoznajem drugu osobu i bolje razumem njeno funkcionisanje, pa čak mogu i da se raspitam o delovima koji deluju neobično ili o neobičnostima koje bi ostale skrivene površnim vezama.
Oršolja Šeregelj
Agota Pap (Foto: Imre Tot)
