„Nikoga nisam hteo da ubijem, ja sam hteo da umrem“ Otišao je u školu s oružjem, šesnaest godina proveo u zatvoru – Intervju sa Džonom Romanom, koji želi da njegovi pogledi i priča pomognu u smanjenju pucnjave u školama širom sveta

Majka mu je kupila oružje, jer je želeo da ide u lov sa braćom, uprkos činjenici da su svi znali da pati od teške depresije i da je s vremena na vreme imao suicidalne misli. Nekoliko dana kasnije je sa istim tim oružjem ušao u školu, gde je ranio jednog nastavnika i zbog toga osuđen na šesnaest godina zatvora. Nakon puštanja na slobodu, Džon Romano je odlučio da kad god mu se pruži prilika podeli svoju priču o tome šta ga je navelo da dođe u školu sa oružjem, čime je doprineo u sprečavanju ovakvih incidenata. Džon Romano je bez razmišljanja rekao da, kada smo ga iz Sabad Mađar So-a potražili zarad intervjua, jer je i on bio obavešten o tragičnim događajima koji su se desili u maju ove godine u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar u Beogradu.

Kada se radi o pucnjavi u školama, skoro svi misle da to može da se desi samo u Sjedinjenim Američkim Državama, a da ne može da se desi kod nas u regionu. Zatim nas je, kao grom iz vedra neba pogodila pucnjava u školi u Beogradu 3. maja, a zatim i ubistva u Mladenovcu sutradan.

Nije preterivanje reći da je cela država ostala u šoku kada je stigla prva vest o pucnjavi u školi u Beogradu. Od tada je društvo i dalje traumatizovano, država praktično ništa nije uradila da popravi situaciju, a ljudi su i dalje zbunjeni onim što se dogodilo. Kako se ovo moglo sprečiti? Ko je kriv? Roditelji? Počinilac? Sistem? Odmah je krenulo prebacivanje odgovornosti, svi su počeli da upiru prstom jedni u druge u potrazi za brzim rešenjem, ali još uvek nismo došli do uzroka situacije.

Godine 2004. roditelji čija su deca pohađala srednju školu u državi Njujork koju je Džon Romano, koji je tada imao 16 godina, ušao sa oružjem, čitali su štampu i preplavljivala su ih slična osećanja. Džon je ranio jednog nastavnika, te su ga usled toga osudili na 16 godina zatvora. Otkako je pušten, svakog sekunda radi na tome da ispriča svoju priču, ne bi li ona pružila odgovor, pomoć, podršku onima koji su pretrpeli traumu u pucnjavi u školi, a njegova priča može pomoći da se to spreči.

-Nažalost, moja priča i to kakvo je moje učešće u pucnjavama u školama su prilično uznemirujući, jer sam u školu stigao sa oružjem u ruci kao šesnaestogodišnjak. Nisam želeo nikoga da ubijem, ja sam želeo da umrem, ali sam planirao da to uradim tako da nanesem što je više moguće traume onima oko sebe. Osećao sam se usamljeno sa svojim unutrašnjim, duhovnim bolom, i želeo sam to da proširim na školsku zajednicu. U zatvoru sam proveo sedamnaest godina, izašao sam pre tri godine, jer srećom niko nije bio teže povređen, nisam nikog ubio. Dok je pomoćnik direktora pokušao da me sputa, oružje je opalilo i jednog nastavnika sam upucao u nogu, koji je takođe dolazio prema meni da me razoruža. Sada sam na slobodi i pokušavam da preokrenem svoju sudbinu. Naporno sam radio na izlečenju i taj proces još nije završen. Voleo bih da dođemo do rešenja koje bi moglo u potpunosti da spreči i filtrira takve slučajeve, bilo u Americi, bilo u Srbiji. Zahvalan sam na svakoj prilici koju imam da podelim svoju priču, svoja iskustva – rekao je Džon Romano.

Možete li se setiti šta je prethodilo pucnjavi? Kako ste se osećali, šta se događalo u vama i u vašem životu?

-Još kao srednjoškolac, godinama sam se borio sa teškom depresijom, a s vremena na vreme sam imao i samoubilačke misli. Često sam osećao bes. Možda su i sama moja osećanja posledica neke hemijske neravnoteže, ne znam, ali sam se mnogo mučio sa onim što se dešavalo u meni i oko mene. Išao sam na terapiju, naizgled sam dobro napredovao, ali je prava istina da se nisam potpuno otvorio ni tokom tretmana. Nisam se suočio sa mnogim svojim problemima, i zalud je delovalo kao da sam bolje, iznutra to uopšte nije bio slučaj. Dva dana pre pucnjave, majka mi je kupila lovačku pušku. Pre toga smo razgovarali i sa mojim terapeutom i sa psihijatrom, obojica su mojoj majci rekla da sam bolje, da ne predstavljam opasnost ni po sebe, ni po druge.

Naravno, ideja o kupovini oružja nije se rodila preko noći, ja sam želeo da idem u lov sa svojom braćom, te sam želeo i oružje. Tada je moja majka pomislila da bi, pošto sam ja bolje, bilo bezbedno držati oružje u kući, naravno pod ključem. Međutim, ja sam uspeo da pronađem ključ i da ponesem oružje sa sobom. Nikome nisam želeo zlo.

Šta je dovelo do toga da se ovo promeni?

-Možda je problem bio u tome što su moji prijatelji i porodica izrazili zabrinutost kada su saznali da mi je majka kupila oružje. Rekli su da , iako me mnogo vole, plaše se da oružje ne okrenem protiv sebe. U mom zbunjenom umu, to je nosilo sasvim drugu poruku. Tu zabrinutost sam ja preveo kao nepoverenje, osećao sam da mi ne veruju i da mi nikada neće verovati. Onda sam počeo da gubim i nadu, osećao sam da moj život nema svrhu, moja budućnost nema smisla, vratile su mi se samoubilačke misli, jače nego ikada ranije. Bio sam tužan, očajan, pun bola. Istovremeno sam tražio pomoć u školi, ali je škola takve stvari često ignorisala. Zato sam ih dugo krivio za svoje greške, umesto da prihvatim posledice svojih postupaka. Mogao sam više da uradim po tom pitanju, ali sam želeo da okrivim druge, bio sam ljut, želeo sam da me ljudi primete, vide, čuju, jer sam se često osećao nevidljivim. Osećao sam se kao da niko ne obraća pažnju na mene, niko me ne sluša, niko me ne razume, pa sam želeo da osete moj bol. Plan mi je bio da uđem u školu, napravim pometnju, ne bih nikoga upucao, samo sam hteo da ih terorišem. To bi nateralo da se pojavi policija, a ako ja ne bih mogao da se ubijem, policija bi to uradila umesto mene. Nažalost, zaista sam to uradio, naneo sam bol i traumu mnogim ljudima.

Šta ste osećali tog dana kada ste ušli u školu sa oružjem?

-Kada sam se pojavio u školi sa oružjem, svakako sam već kasnio. Nosio sam ga u futroli, tako da je izgledalo kao da nosim muzički instrument. Otišao sam u kupatilo i odjednom me obuzelo osećanje da želim da idem kući. Od tada mi je žao što nisam poslušao svoje instinkte i nisam otišao kući. Mogao sam učiniti više da zaustavim samog sebe. Mogao sam da kažem majci, mogao sam da nazovem svog terapeuta. Međutim, osećao sam da sam stigao do tačke bez povratka, premda u stvarnosti nema ni govora o tome da je kasno da se vratite ili da je kasno da se zaustavite.

Kako ste odlučili da podelite svoju priču?

-Ne mogu da opišem rečima koliko bih voleo da je moja priča ispala drugačije. Kada bih mogao da se vratim u prošlost, sigurno bih poništio ono što sam uradio. Međutim, takva mogućnost ne postoji. Bar da sam mogao da odlučim sam da odslužim zatvorsku kaznu koja mi je izrečena, a zatim da odem kući nakon puštanja na slobodu, da se saberem i mirno živim svoj život. U Americi se događa mnogo masovnih pucnjava i pucnjava u školama, a posle toga dosta slušamo o preživelima i o tome šta su oni doživeli. Tokom pucnjave u školi 2018. godine na Floridi, preživeli su mnogo govorili o tome da žele promenu. Hteli su da vide da država i Ministarstvo prosvete učine nešto da spreče pucnjavu u školama. Međutim, ništa veliko se nije promenilo. Iako je bilo malih, važnih promena, na kojima su mnogi od nas zahvalni, još uvek nema većih koraka, zbog čega je pucnjava u školama još uvek mnogo. Mene su mnogi potražili, s obzirom da ja ovaj slučaj vidim iz druge perspektive, pošto sam i sam bio počinilac i mogu da govorim iz ugla izvršioca. Možda na ovaj način mogu dati bolji uvid u stvari, odgovoriti na pitanja, možda bolje vidim kako se tragedija može sprečiti. Zato svoju priču ne delim samo sa mladima, već i sa profesionalcima, pravosudnim organima i medijima, kako bi doprla do onih koji se eventualno bave problematičnom omladinom, jer možda na osnovu mog slučaja mogu da vide na koga treba da paze, ko je u teškoj situaciji i ko je taj ko će verovatno uskoro eksplodirati. Trenutno je ovo moj glavni cilj.

U vezi sa slučajem koji se dogodio u Beogradu, porodica počinioca i njihov privatni život dobili su veliku pažnju. Kakav je vaš odnos sa porodicom?

-Otac nas je napustio kada sam imao četiri godine. Međutim, moja majka i njena porodica su bili sa nama i živeli smo u atmosferi punoj ljubavi. Moja majka se mnogo bavila mnome, pa je, kada su se pojavile psihičke smetnje, učinila sve što je mogla. Potražila je pomoć za mene, terapeuta, pomogla je da se osećam bolje. Problem je pre taj, što ni roditelji nisu u potpunosti svesni mentalnog zdravlja, ne znaju sve o tome i ne znaju kako da reaguju kada je u pitanju ozbiljan mentalni problem. Tako da se i moja majka oslanjala na mišljenje mog terapeuta, pa kada je on rekao da sam bolje, ona to nije dovodila u pitanje.

Šta je vaša porodica osećala posle pucnjave?

-Nekolicina ih je bila neverovatno ljuta i razočarana, ali su želeli da shvate zašto sam uradio to što sam uradio. Pošto niko nije teže povređen, niko nije preminuo, bilo je verovatno da će doći dan kada će me pustiti iz zatvora. Moja porodica je želela da imam dobar život, da preokrenem svoju sudbinu. Na sreću, dobio sam podršku koja je za to bila potrebna. Promena se nije dogodila odmah po mom odlasku u zatvor, jer je zatvor kao takav, sam po sebi jedno veoma nasilno mesto. Međutim, vremenom sam stekao poverenje u svoju porodicu i prijatelje, koji me nisu ostavili na miru i uverili me u to da za mene ima još nade. Verovao sam, a verovatno mi je upravo to pomoglo da ozdravim i preokrenem svoju sudbinu, činjenica da zaista postoji nada za mene. Na slobodi sam oko tri godine, porodica me podržava u svemu, a u početku sam živeo sa majkom.

Želeo bih ipak da pojasnim da ne opravdavam svoje postupke, ne tražim opravdanja i ne krivim druge za ono što sam uradio. Za ono što sam uradio, opravdanja nema.

Šta se moglo učiniti drugačije? U čemu su vam mogli pomoći?

-U Americi je moguće zatražiti personalizovani obrazovni plan za učenike koji imaju poteškoća i potrebna im je pomoć i vreme. I ja sam ga zatražio, rekao sam u školi da imam problema, da sam depresivan, da uzimam lekove i da imam samoubilačke misli. Bio sam dobar učenik, a moje ocene su počele da se pogoršavaju, bio sam pred obaranjem na godinu, mučio sam se. Uzalud sam tražio pomoć, od škole je nisam dobio. Ne želim da krivim školu, ali mnogo razmišljam o tome šta bi bilo da sam dobio od njih veću podršku, da su mi pomogli, da sam dobio više vremena i da sam imao manje časova. Naravno, dugo sam se ljutio na školu što mi je uskratila pomoć i što mi ocene nisu bile bolje.

Kada bi posle ovoliko godina mogli da se vratite u prošlost, šta biste rekli svom mlađem ja?

-Da bih voleo da sam bio iskreniji, otvoreniji i ranjiviji, jer sam tada mogao da preokrenem svoju sudbinu, a psihički sam postao stabilniji onda kada sam se sasvim otvorio i priznao one probleme koje sam trebao priznati svom terapeutu pre pucnjave. Puno stvari nisam rekao na terapiji, nisam bio potpuno iskren, premda je to igralo ključnu ulogu. Trebao sam da pričam o svom besu, o tome da želim da se ubijem. Osećao sam se usamljeno i onda, kada sam trebao da pričam o tome da su me kao dete od 5-6 godina seksualno zlostavljali. O ovome nikada nisam razgovarao sa svojim terapeutom, verovatno zbog toga jer sam se plašio kako bi to uticalo na moju muškost, kao i na moje samopouzdanje. Nisam verovao u to da mnogi dečaci, mnogi muškarci, mogu da imaju slična iskustva kao i ja.

Šta vam je donelo vaše otvaranje?

-Kada sam bio u stanju da pričam o tome, ogromna težina mi je pala sa srca i počeo sam da se osećam bolje. Tada sam bio u stanju da pričam i o drugim specifičnim problemima, znajući da u njima nisam usamljen. Znao sam da moj život može biti bolji, da ću moći ponovo da se povežem sa ljudima. Osećao sam da imam prijatelje i porodicu kojima je stalo do mene. Ranije sam se plašio da pričam o tome šta se zaista dešava u meni, jer sam se bojao da će se ljudi okrenuti od mene. Ali kada sam se otvorio i video da me nisu napustili, da me i dalje vole, krenuo sam na put ozdravljenja.

Pucnjava u školi je trauma za celu zajednicu. Kako se možete vratiti na pravi put s obzirom na vašu traumu i traumu koju su preživeli drugi, a koju ste vi izazvali?

-Izazvao sam traumu mnogim ljudima, školskim drugovima, školskom osoblju, porodici, celoj zajednici. Razgovarao sam sa nekoliko drugova iz razreda i uspeo sam da odgovorim na nekoliko pitanja. Ne kažem da su odgovori bili potrebni da ih u bilo šta ubedim ili da opravdam svoje postupke, nego jednostavno, ako previše pitanja ostane otvoreno, teško je nastaviti dalje i procesuirati sve to. Bez odgovora je sve mračnije, mističnije, strašnije. Jako mnogo ljudi je zbog mene, mojih postupaka, doživelo traumu za ceo život. Bilo je važno da razumem i prepoznam posledice svojih postupaka i traumu koju sam izazvao drugima.

Ako ste nekada mislili da vaš život nema smisla, zar se ta osećanja nisu pojačala posle onoga što ste uradili?

-Da, upravo se to dogodilo. S obzirom da sam uradio jednu tako strašnu stvar, smatrao sam da moj život više nema ni smisla ni svrhe. Nemam budućnosti, pa bi bilo bolje da radim ono što svi rade u zatvoru. biraju nasilje i drogu. Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim da zaista mogu da iskoristim svoj greh, svoju sramotu, svoju grižu savesti tako, da motivišem sebe da budem bolji. Sa onim što sam izazvao mogu da se nosim tako da preokrenem svoj život i da se borim za to da ljudi oko mene žive bezbedno. Zato i govorim o ovim stvarima, otvorio sam se da podelim perspektivu nekoga ko je počinio jedno tako strašno delo. Teško je sebi oprostiti, pogotovo u kontekstu ovakve tragedije. Ne kažem da je to što sam uradio prihvatljivo na bilo kom nivou, pre kažem to da bes i traumu neću okrenuti protiv sebe. Iskoristiću to svoje iskustvo da pomognem ljudima oko sebe, kako bi ljudi mogli da uče iz mog slučaja.

Šta može da bude znak da je nekom potrebna pomoć? Na šta treba paziti?

-Važno je znati da mentalna higijen nije ista za sve ljude. Svako je drugačije tangiran, drugačije pati, drugačije mu je loše. Međutim, postoje opšti znaci ako je u pitanju dete koje se muči. Ocene su mu sve lošije, traumatizovan je, možda ima porodičnim problema, zadirkuju ga u školi, zlostavljaju kod kuće. U takvim slučajevima vredi posvetiti toj mladoj osobi više pažnje, a ako to uradimo delikatno, prvenstveno time možemo da ga sprečimo da naudi sebi ili drugima. Nisu svi ljudi sa mentalnim problemima opasni, često pate u tišini, nastavljaju sa svojim životom, naizgled normalno žive. Stoga je važno da naučimo puno o samom problemu, a kada razgovaramo sa takvim ljudima, da izbegavamo velike reči i izraze i umesto toga postavljamo otvorena pitanja. Na kraju krajeva, ako dete pitamo da li je depresivno ili ljuto, ono može pomisliti da će ako potvrdno odgovori, biti posledica, koje ga mogu čak i stigmatizovati. Stoga radije zažmure pred svim tim i zatvore se. Ako vidimo da se neko muči, podržimo ga, provedimo s njim više vremena, razgovarajmo.

Šta bi u školama moglo da se uradi da se spreče ovakvi problemi?

-Deca bi trebala da uče da bolje prepoznaju svoja osećanja, kao i kako da bolje razgovaraju o njima. Uz usmeravane razgovore i zadatke, možemo zajedno naučiti kako da izrazimo svoja osećanja, kako da ih prepoznamo i kako da razgovaramo o njima, što važi i za decu. Svi se bore i ponekad i pogreše, ali ako razgovaramo sa decom o greškama, možda sledeći put možemo da intervenišemo pre nego se iste dogode.

Šta trenutno radite?

-Srećom, sa mnogima razgovaram, mnogi me potraže da ispričam svoju priču. Međutim, ima i mnogo ljudi koji su i dalje ljuti na mene, traumatizovani, ali i to razumem. Radim na tome da budem bolji čovek, da govorim o problemu, da podelim svoju priču i iskustva. U Americi ne razgovaram samo sa stručnjacima za mentalnu higijenu u školama, već me je potražio i FBI, jer i oni rade sa decom koja mogu ovim biti tangirana. I njih moja priča zanima zbog toga da vide kako se to može sprečiti. Važno je da učinimo sve da do pucnjave u školama uopšte ne dođe.

Predlozi zakona o ograničavanju nošenja oružja su večno pitanje u Americi, a i u Srbiji je aktuelno ovo pitanje, jer u obe države postoji mnogo oružja koje građani poseduju. Iz tog razloga, MUP Srbije je pre izvesnog vremena pokrenuo akciju u kojoj je bilo moguće predati oružje i municiju bez ikakvih posledica. Šta vi mislite o nošenju oružja?

-Mnogi ljudi u Americi žele da se zaštite, mnogi kažu da kriminalci imaju oružje, te ga zato i oni drže kod kuće. Ja ovo razumem, oni ga drže iz samoodbrane, ali treba da preispitamo i razmislimo o kulturi i zakonima posedovanja oružja. Važno je da ljudi i dalje budu u mogućnosti da love, da se bave sportskim streljaštvom i da se zaštite, ali nije dobro kod kuće držati opasno oružje. Preispitivanje planova je neophodno, ne samo zbog masovnih pucnjava i školskih incidenata, već i zato što trenutno ima dosta samoubistava među američkim tinejdžerima, a ako se jedna mlada osoba dočepa oružja, lakše će završiti i sa svojim životom, potrebno je samo da povuče oroz. Zato je važno preispitati propise o oružju u Americi, a verovatno i drugde.

Oršolja Šeregelj

Očaj (Foto: szmsz.press)