Polovinom jula 1939. godine jedan neobičan karavan je prešao granicu Mađarske i Jugoslavije kod Subotice. Leto je bilo izuzetno vrelo, pa je prizor ogromnih američkih vozila okićenih američkim i jugoslovenskim zastavicama kako praše po vojvođanskim putevima sigurno svima delovao kao fatamorgana. Bjuik sa prikolicom je išao napred, a za njim ogromna General Motors unikatno rađena “jahta na točkovima” duga 12 metara i teška 13 tona i 3 specijalno konstruisana Ševrolet kamiona koje su vozili Indijci sa turbanima na glavama.
Lorens ispred jahte na točkovima (Foto: National Geographic)
U pitanju je bilo putovanje brižljivo i precizno planirano čitave 2 godine, zamišljeno još pre nego što je Nemačka počela da ostvaruje svoje ratne planove okupacijom dela Čehoslovačke i aneksijom Austrije. Karavan je započeo svoje putovanje 6. jula iz Pariza da bi stigli u Bombaj 16. aprila 1940. godine. Dok su se vozili Nemačka je napala Poljsku i II svetski rat se razbuktao. Reklo bi se da je tajming bio baš nategnut.
Cilj ove ekspedicije je bio da do Indije dođu zapadnim delom nekadašnjeg “Puta svile”, a zatim da proputuju kroz celu Indiju, a da usput snimaju ljude, predele i običaje. Sve ovo je zabeleženo na filmskim trakama ukupne dužine preko 76 km, uz pomoć 5 pokretnih i 6 fiksnih filmskih kamera.
Zašto mi je ova priča bila toliko zanimljiva?
Sasvim slučajno sam naišao na članak o njihovom boravku u Jugoslaviji prelistavajući stare novine. Ispostaviće se da je ovaj karavan boravio čitavih nedelju dana na Ledererovom imanju u Čoki, a da su bili smešteni u parku iza dvorca (današnji gradski park) i za vreme svog boravka su na ovim imanjima snimali rad na beskrajnim poljima semenskog cveća, obradu semena cveća u pogonu, vinariju sa njenim podrumom i vinograde, vršidbu žita pomoću dreša (vršilice), kao i ostale radove. Malo je reći da je ovo imanje tih godina bilo i ugledno i ogledno čak i po evropskim standardima, a seme cveća se naveliko izvozilo u SAD, Englesku, Australiju i Novi Zeland. Za tih nedelju dana je verovatno snimljeno još puno drugog materijala, a našao sam da su sigurno snimali po Senti i okolini, snimana je Tisa i most, u Adi je snimljen jedan čas u osnovnoj školi, a u Molu pejzaž sa 3 vetrenjače.
Na osnovu zabeleženog materijala su po povratku u SAD montirana 2 dugometražna filma, kao i brojne kraće edukativne i promotivne verzije i klipovi pravljene za razne sponzore poput Standard Oila, Eastman Kodaka, Union Carbide, Ethyl Corporation itd. jer je npr. ESSO (Standard Oil, tj. današnji ExxonMobil) obezbedio motorna ulja za putovanje, a Kodak filmske trake. U “National Geographic” magazinu su objavljene dve dugačke reportaže, kao i ilustrovani prilog u magazinu “Life”.
Koliko je boravak u Čoki bio važan ekipi govori i sama dužina boravka. Naime, ako se pogleda kontekst, onda je jasno zašto snimanje dela putovanja kroz Francusku, Nemačku i Mađarsku nije vredelo trošenja filmske trake i zašto su po rečima vođe puta počeli da snimaju tek u Čoki. Naime, tu je bila granica poznatog sveta za tadašnje Amerikance. Tek u Jugoslaviji počinje “egzotika” i sve što će se snimati dalje je nešto što se pretpostavljalo da će privući ogromnu pažnju američke publike.
Poređenja radi – u Budimpešti i Beogradu su boravili samo po 2 dana.
Bombaj, kraj putovanja (Foto: National Geographic)
Članovi ekspedicije
Glavni organizatori putovanja su bili bračni par Kopli To. Lorens je bio bogati milioner iz Njujorka, a njegova žena Margaret alijas Pegi (čuvena njujorška džetseterka) ga je pratila na ovom, zatim kroz Afriku, baš kao i na ostalim putovanjima pre toga koja su takođe zabelena na filmu. Može se reći da su oni jedni od prvih “travelogera”. Uz njih je tu još bio i holivudski snimatelj Džon Bojl, inženjer i vozač Erl Farni, kao i ekipa od 6 Indijaca od kojih su tri bili vozači, jedan je bio kuvar, a dvojica posluga.
Neke zanimljivosti
U istraživanju svega što je pratilo ovo putovanje naišao sam na nekoliko zanimljivih detalja, a cela priča koja prati ovo putovanje zaslužuje sigurno da se nađe u nekom naučnom radu.
- Za vreme boravka u Turskoj glavni pratilac im je bio prvi muž nekog koga danas znamo po imenu “Ža Ža Gabor”. Bila je atraktivna i kad im je rekla da bi volela jednog dana da ode u Ameriku u posetu svojoj sestri oni su se ponudili da joj pomognu ako ikad tamo dođe. Ža Ža Gabor je 1941. godine kad se razvela od svog prvog muža i stigla u SAD, te je ovo poznanstvo sa bračnim parom Kopli To iskoristila kao prvi korak ka svojoj budućoj filmskoj karijeri.
- Lorens je učestvovao u I svetskom ratu kao vozač ambulantnih kola. Pošto je inače bio meta američke štampe zbog nekih ranijih afera poput njegovog “spiska od minimum 25.000 dolara mesečno nužnih za život” pismo koje je poslao svojoj tadašnjoj devojci u jesen 1919. godine je objavljeno i u štampi. U njemu on opisuje užase rata i koristi i reč “shellitis” koja je već tada zaživela među vojnicima na frontu kao žargonski izraz za stanje šoka od granata.
- Lorens je aktivno učestvovao i u II svetskom ratu i to kao oficir vojne bezbednosti pri glavnom štabu američke armije u Vašingtonu i bio zadužen za Bliski Istok koji je tako dobro upoznao baš na ovom svom putovanju. Rat je završio sa činom majora. Jasno je iz svega navedenog da je dobar deo snimljenog materijala itekako upotrebljen i u vojno-informativne svrhe.
- Ekspedicija se vratila u SAD italijanskim prekookeanskim brodom “Conte di Savoia” zajedno sa 600 izbeglica iz Evrope. To je bilo poslednje putovanje ovog broda, jer je Italija ubrzo ušla u rat, a brod je sklonjen u jadransku luku, da bi tamo na kraju bio i potopljen usled bombardovanja.
Zaborav
Iako su oba dugometražna filma o ovom putovanju emitovana 80-ih godina u okviru serijala “National Geographic Explorer”, a neke od onih kraćih verzija se mogu naći i na Jutjubu pod raznim neprepoznatljivim imenima i opisima, tužno je što sav taj dragoceni materijal čami decenijama u nekom američkom skladištu i hvata prašinu.
Osim četiri kraća članka u našim dnevnim listovima iz tog perioda nije ostao nijedan trag u našim medijima i literaturi da je ovaj karavan uopšte prošao kroz Srbiju. Niko za ovo ne zna. Mislim da bi neko iz institucija kulture morao da se pozabavi sa ovim i da se pokuša doći u posed dela materijala koji je snimljen u Srbiji te predratne 1939. godine. Deo filmskih traka koji je razvijan u Holivudu je u boji, a kod nas je recimo prvi dugometražni film u koloru snimljen skoro dve decenije kasnije.
Pariz, početak putovanja (Foto: National Geographic)
Film o putovanju, uz ispravku, godina je 1939. (Izvor: youtube, vlasništvo kompanije Exxon Mobil)
