„Ne lažite mi dedu“ – pisalo je na jednom od transparenata na jednom od protesta koji su organizovali studenti ispred zgrade javnog medijskog servisa RTS negde polovinom decembra. Studenti su demonstracije najavili za večernji dnevnik, kako bi skrenuli pažnju na to koliko sramno Radio – televizija Srbije izveštava o blokadama na desetinama fakulteta. Verovatno da u Srbiji nema takve osobe koja barem nešto ne zna o tome da su protestni pokreti u poslednje vreme postali stalni u državi, ali izgleda da tabor onih koji tačno znaju šta je cilj ovih pokreta nije baš brojan. A još manje šta su to „plenumi“ koji organizuju neke od ovih demonstracija. Malo je i onih koji se možda čude što ima i gimnazija, koje takođe učestvuju u nekakvim „blokadama“, a možda znaju i da je direktor škole u Novom Sadu pokušao da zaustavi blokadu srednjoškolaca satima klečeći u školskom dvorištu kao da se moli…
Nije baš sofisticirano objašnjenje za ove veoma fragmentirane i ne baš povezane akcije reći da ih organizuju „plaćeni strani agenti“, „vođeni i plaćeni“ „domaći izdajnici“. Uverljivost ovih objašnjenja se gubi i time, što se ispod svega i dalje nazire: sve ovo ima veze sa tragedijom koja se dogodila na železničkoj stanici u Novom Sadu.
Jer, tu je sve počelo: kada se prvog novembra u 11.52 srušio nadstrešnica na železničkoj stanici, kada su tone i tone gvožđa i betona zatrpale ispod sebe sedamnaest ljudi, od kojih se dvoje još uvek bore za život, ali njih petnaest nije imalo šanse.
Tu je sve počelo, kada su ministri i zvaničnici i pre izjavljivanja saučešća počeli da lažu o neobnovljenoj nadstrešnici, što su ljudi na internetu brzinom merljivom u minutima demantovali.
Počelo je tako, da su studenti Akademije umetnosti Univerziteta u Novom Sadu napadnuti dok su na skupu krajem novembra obeležavali pomen stradalima od pada nadstrešnice.
Sve je počelo tamo, što jedan zdravorazumski čovek uvek traži odgovor na pitanje zašto, a vlasti su besramno pokušavale da ubede zdravorazumske ljude, e, pa molim lepo, nema tu šta da se vidi, srušila se, pa eto, srušila se, tužno je, idemo dalje. A onaj ko to ne prihvati, bude pretučen, zatvoren, prete mu ili mu nalepe etiketu izdajnika domovine.
Nije baš dobro, ali jeste objašnjenje: nas ovde, molim lepo, smatraju budalama.
A to se, onom delu društva koji je još u stanju da misli, to baš i ne dopada. Tako da se sad nalazimo na tački kada studenti na desetinama fakulteta širom zemlje održavaju razne akcije, onemogućavaju održavanje predavanja, protestuju, demonstriraju, dok sve više profesora staje uz njih. A i jedan deo srednjih škola se pokrenuo.
I dok tu i tamo poneki automobil uleti u masu koja demonstrira, dok pod okriljem noći u novosadskom univerzitetskom gradu nepoznati ljudi istovaraju letve koje se sjajno mogu koristiti za tuče, zatim cigle, iako se u blizini ništa ne gradi, ali je nekoliko fakulteta udaljeno samo par koraka, dok mediji lojalni vlasti prave hiljade kleveta, dok s jedne strane šef države optužuje studente da su „plaćeni i spolja i iznutra“, a sada se „tuku za novac koji su dobili za njegovo svrgavanje“, međutim, valjalo bi primetiti: ovi studenti i gimnazijalci zaista ne žele ništa drugo do istinu.
A Aleksandar Vučić baš i ne zna šta će s tim. Prvo je smenio dvojicu ministara, pritvorio par ljudi koji bi zbog svoje funkcije mogli i da snose odgovornost, a onda najavio da će vladi naložiti: da objavi sva dokumenta koja imaju u vezi rušenja nadstrešnice. Neke papire su i objavili, ali ovo objavljivanje je uglavnom mazanje očiju i zamazivanje odgovornosti. Početkom te nedelje je na primer, otkriveno da je ministar građevinarstva u ostavci, Goran Vesić bio dalekovid čovek: sve velike državne investicije poslednjih godina tako je dokumentovao, da za njih nije on bio odgovoran, već njegovi podređeni. Verovatno je tačno znao zašto je tako uradio…
Naime, prema obaveštenju Sabad Mađar So-a, Vesić je preneo odgovornost i pravo na potpis na svoje kolege za ukupno sto šezdeset sedam investicija. Pa će se ispostaviti: za investicije vezane za brzu prugu Beograd – Budimpešta, između ostalih, odgovornost treba(lo bi) da snosi političarka Saveza vojvođanskih Mađara, državna sekretarka za građevinarstvo Emeše Lalić Urban. Dakle, čak i da sprovedu kakav-takav postupak protiv Vesića, velika je šansa da će iz toga izaći „čist“ kao suza, pa može da maše dokazom svoje nevinosti. Što se tiče Emeše Lalić Urban, njena odgovornost je u svemu ovome tolika, što je nastojala da se što manje meša u sopstveni posao. I ovo je, bez sumnje, takođe neka vrsta odgovornosti. Ali, je li da niko ne misli ozbiljno, da stvarno ima bilo kakvu stvarnu odgovornost? Ako to ipak potegnu, biće to opomena svima koji (još uvek) samo sležu ramenima, ne mareći mnogo za „papirologiju“, da se papiri mogu izvaditi u svakom momentu.
U međuvremenu, studenti nastavljaju proteste. I to tako treba. Ne, neće srušiti vlast. Neće smeniti Aleksandra Vučića. To nije njihov posao.
Njihov posao je da skrenu pažnju na to da je u ovoj zemlji režim korumpiran do srži, parazit na leđima naroda, koji na građane gleda kao na budale i ne mari da li su im životi ugroženi.
I taj posao sjajno rade. I studenti i gimnazijalci.
Ako i „samo“ toliko postignu da oni koji su u situaciji da odlučuju dva puta razmisle o onome što potpisuju, njihov pokret se već može nazvati uspešnim.
Možda nije slučajno ni to što je puštanje u rad železničke pruge Subotica – Beograd već dva puta odlagano ili što što je odlagano puštanje u promet mosta kod Sente…
U zemlji škola sa plafonima koji padaju, železničkih stanica i podvožnjaka neprohodnih po kiši, ovo je već nešto.
Tako dam sačekajmo mirno tih petnaest minuta, ako negde naletimo na blokadu.
Zato što oni to rade i za nas.
Transparent (Foto: nova.rs)
