U ovo vreme, uobičajeno je da štampa sumira. Svaki novinar na svom polju. S obzirom da je ovo mesto za domaće političke komentare, hajde da pokušamo nemoguće. Naveo bih samo jednu polurečenicu iz kratkog cirkularnog pisma glavnog i odgovornog urednika, koje nisam ni u kom slučaju shvatio kao uputstvo, već kao molbu. Za svečana izdanja važilo je sledeće: „imao bih jednu molbu: svako neka pusti malo mašti na volju i ako je moguće, pokuša da u svoje pisanje ubaci više humora (naravno samo ako za to postoji način, želja i stanje duha).“

Naši oci

Uvek postoji način, dobar pisac će ga uvek pronaći. Takođe i onaj koji svoju olovku ne koristi kao masku, već sa profesionalnom posvećenošću. Ali šta se promenilo u odnosu na 2023. godinu? Recimo, barem i u pogledu štampe? Oni koji govore istinu i dalje se smatraju unutrašnjim neprijateljima i stranim plaćenicima. Ne samo u štampi, u sudstvu, u citadeli zakonodavne vlasti, i u parlamentu. Oni koji misle drugačije, ne mogu da uđu u izvršnu vlast, dakle, ni u vladu. Toliko ne mogu, da se čak i opštinska predstavnička tela sada smatraju zabranjenim objektima za republičke predstavnike. Sudove da i ne pominjemo. Blokada slobode govora. Moglo bi se navesti mnogo primera, na primer onaj od pre neki dan u Novom Sadu, kada je i novinarima bio zabranjen pristup.

Ali je pravo ponižavanje parlamenta počelo u republičkom, gde je predsednik naredio pauzu posle fizičkog obračuna predstavnika opozicije i pojedinih ministara, a zatim se vratio u salu i u vidu jedinstvene rasprave pročitao svih 68 tačaka dnevnog reda za nekoliko minuta. Rasprave naravno nije bilo, a nije ni moglo da je bude, jer je opozicija digla veliku buku zviždaljkama i vuvuzelama, poznatim sa južnoafričkog Svetskog prvenstva u fudbalu 2010. godine. Ne bi je ni inače bilo, pošto nadležni nisu hteli ni da govore o izglasavanju nepoverenja premijeru, a time i celoj vladi. Predlog, onaj za smenu premijera, poslanici su podneli zbog tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu, koja je, po nekima, posledica korupcije koju je predsednica Narodne skupštine odmah odbacila, pozivajući se na falsifikovanje potpisa. Kraj skupštinske rasprave. A kada se ona zatvori, sve dospeva pod blokadu. Ekonomija, poljoprivreda, zdravstvo, obrazovanje…

Inače, ovaj trik, da vlast izađe, pa se vrati i prihvati sve za nekoliko minuta uprkos buci, ponovili su i u Predstavničkom domu Vojvodine, nepune dve nedelje posle događaja u Beogradu. Uspešno, naravno. Praksa čini majstora. Sada i mi Vojvođani imamo majstora u vidu ličnosti predsednika skupštine. Iako je sada već postalo jasno da je napor bio nepotreban, potpredsednik je podneo ostavku navodeći lične razloge kao rezultat sve rasprostranjenijih studentskih pokreta. Iskreno, u ovo o dobrovoljnosti – sumnjam.

Naša deca

U međuvremenu su se, kako se kaže, desili studenti. Do subote su svi fakulteti Univerziteta u Beogradu i Novom Sadu bili u blokadi. Vlasti imaju više problema sa njima. Mladi su, hrabri, pravdoljubivi i ne mogu se baš ucenjivati. A ne mogu se ni kupiti, iako im predsednik nudi povlašćene stambene kredite uz učešće od samo nekoliko stotina evra. Ali su oni pred Predsedništvom – dok je predsednik obećavao kule i gradove – rekli da njihove duše nisu na prodaju. I ti mladi ljudi drugačije reaguju na uvrede, nego mi, ljudi u godinama. Jer još uvek imaju ponosa. A ako im predsednik države kaže da su plaćeni stranim novcem da protestuju, to vređa njihovu samosvesnost. I s pravom se bune! I mi smo nekada bili takvi! Sećate li se?

Jedna se stvar međutim, ne sme zaboraviti. Gospodar Srbije će svim sredstvima štititi svoju vlast. Kažem, svim sredstvima. Jer gubitak vlasti može da ima veoma, veoma ozbiljne posledice po njega. Sećate li se još Ive Sanadera? Pre dobrih mesec dana, Vrhovni krivični sud Hrvatske potvrdio je kaznu od 18 godina zatvora Županijskog suda u Zagrebu. Nekada najmoćniji čovek Hrvatske, premijer HDZ-a, već pet godina je u zatvoru. Prema pisanju hrvatske štampe i dalje ovo dokazuje da se korupcija isplati i da je kazna mala.

Mogao bih da pomenem i bivšeg makedonskog premijera, koji je u Budimpešti, gde je zatražio i dobio politički azil od mađarskih vlasti. Poslovica kaže da se ptica po perju, a čovek po besedi poznaje. Neki kažu i da se poznaje po prijateljima. Baš kao što su i svrgnuti sirijski predsednik Bašar el Asad i njegova porodica pre neki dan stigli u Moskvu i dobili azil. Ovdašnji predsednik je rekao da on nije Asad. Pa sigurno da nije, ali je na već pomenutoj konferenciji za novinare, žurno sazvanoj, rekao i da je ispunio zahteve studenata. Studenti to ne vide tako. Jako to ne vide tako.

Teško je humoristički pisati u ovoj situaciji: kao kada bi u Zločinu i kazni tražili prošvercovani humor. Iako se tamo na kraju, junak Dostojevskog, Raskoljnikov, predaje. Uzalud, ljudi drugačijeg duha su živeli pre vek i po. Teški amateri.

Deže Ereg

Studentske blokade (Foto: istinomer.rs)